Nove borbe : roman iz Istre
70 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
— Већ сам вас два пута тражио у опћини, рече риђи дебељко насмијано и пружи му на поздрав обје руке. — Како она наша стварг... Можемо ли се чему надатиг — На жалост... натукну Балдо и слегну раменима. — Још ништаг = Ништа. .
“ — Будале! — прогунђа Нијемац и сав смрачен погледа на страну.
Већ је погдјекоји комад лијепе зелене обале морске пао у руке оног његовог чувеног „оба апда“, но вијенац покуповане земље још није био потпун: требало је, да му се придода још један, и то најљепши листак: оно, уз саму луку старо и запуштено гробље. Ту је друштво намјеравало дигнути величанствену зграду, „монументални Курсалон“, како су већ то неке њихове новине писале. Но опћина је то мјесто бранила, па и свијет се противио продаји, велећи да је оно тле посвећено, да у њему почивају толики покојници, и не дао Бог, да ко дирне у њихов вјечни мир и покој! Риђи Нијемац није просто могао то да схвати. А ни Балдо, на кога се друштво било обратило да посредује. Он је већ нешто о том натукнуо своме тасту, али Дујам ни чути. Једном га је ријечи пресјекао и оштро му забранио, да му о томе-икада ишта напомене. Тако — а да га је слушао и заложио се свим својим утицајем за продају, посао би се закључио, и он би за своје посредовање добио обилну награду и не би требало да посеже за опћинским новцем...
— Сад ће, дакако, бити још теже, — преузе Нијеманц. — Чујем, да је ваш таст напустио своје мјесто.
— Јест, али није искључено... има наиме једна струја, која... уосталом не бих знао рећи, али, чини ми се, да ће старога... његови пријатељи принудити...
— Да опет прими... 2
— Тако сам нешто чуо.
— Ви дакле још не губите наде 2