O demokratiji u Americi. Sv. 1

у

170

Али тај се недостатак онажа више или мање према, количини власти дате избраном званичнику. У Риму, начела владе не мењаху се никад, ма да се консули мењаху сваке године, јер сенат беше управљајућа власт, а у исто време и наследно тело. У већини јевропских монархија, краљевство би мењало облик при сваком новом избору, кад би се краљ бирао.

У Америци, председник доста упливише на државне послове, али их он не руководи; главна власт на-

лази се у целом народном представништву. Требало би

дакле променити масу народа, а не само председника,

па да се промену начела полптике. да то, у Америци,

изборни систем, примењен на старешину извршне власти, не шкоди много сталности владе.

У осталом, несталност је зло које је тако јако скопчано с изборним системом, да се још врло живо осећа у председниковом кругу делања, ма колпко даје ограничен.

Американци су с правом мислили да старешина и8вршне власти треба да буде колико је год могућно више слободан у избору и збацивању својих агената, те да би могао вршити своју дужност и сносити терет целе одговорности; јер законодавно тело више надзирава председника но што га руководи. Отуда долази да је при сваком новом избору судба свију савезних званичника у неизвесности.

У уставним јевропским монархијама жале се што судба нижих административних званичника често зависи од судбе министара. То је још много горе у државама где се старешина владе бира. Узрок је томе прост: у уставним монархијама, министри брзо долазе један на место другога; али главни представник извршне власти никад се не мења, што одржава дух новачења у извесним границама. У њима се дакле административни системи мењају у подробностима а не у начелима; они се не могу напрасно један другим заменити а да се не

рт