O demokratiji u Americi. Sv. 1

с

198

је доказано да је нека парница, федерална, то јест да, спада у онај део суверенства који је устав задржао Савезу, следује са свим природно да је само Федерални суд надлежан за решавање.

Кад тод ко хоће дакле да напада законе Савезних Држава, или да их позива у одбрану, треба да се обрати федералним судовима, |

По томе, власт се савезних судова шири или стешњава према ширењу и стешњавању савезнога суверенства.

Ми смо видели да је главна цељ завонодаваца од 1789 год. била да разделе суверенство на два разна дела. У један од тих делова ставише они управу свију општих савезних интереса; у други, управу свију интереса шпедијалних неким честима Савеза.

Њихова главна брига беше да наоружају федералну владу довољним властима да би могла одбити пачање појединих држава у њезина права.

Што се тиче појединих држава, усвоји се као опште начело да се оставе слободне у своме кругу делања. У њему их централна влада не може ни руководити, ни надзиравати њихово постулање.

У глави о подели власти, казао сам да ово посЛдедње начело није било увек поштовано. Има извесних закона које поједина држава не може издати, ма да се они привидно тичу само ње.

Кад нека савезна држава изда закон те природе, грађани који су повређени његовим извршењем могу апеловати на савезне судове. |

По томе, власт се Федералних судова простире не само на парнице које се порађају из савезвих закона, него и на све оне којима су извор закони које су поједине државе начиниле противно уставу.

Државама је забрањено издавати законе с повратном силом у кривичним предметима; човек који се осуди законом тога рода може апвловати на савезну власт.

0 ДемокрАтИЈИ У АМЕРИЦИ, 18