O predstavničkoj vladi

105

обвеза , а укинути рад на парче, плаћање на сахат, и свака друга практика која већој вредноћи, или већим способностима, п већу ваграду осигурава. Законодавни покушаји да се плата повиси, ограничавање такмице на тржишту рада, ударање намета на машине, или ограничавање употребљења ових, п отешчавање, сретством намета пли другог ограничавања, свију поправака које теже да уштеде који део постојеће радне снаге, — па, може бити, и заштита домаћег производства противу стране радиности, — све су то сасвим природни (а ја не смем да кажем да ли и вероватни) резултати чуства сталежког интереса у владајућој већини ручних радника. Рећиће се, да ништа од свега тога не слуљи правоме интересу највећег броја људи. На то ја одговарам, кад се владање људи не би опредељивало никојим другим интересованим обзирима, него само онима што сачињавају њихов „прави“ пнтерес, онда ни монархија ни олигархија не би биле тако хрђаве владе као што су; јер јамачно врло јаки разлози дају се навести, и често су се наводили, да би се доказало, да се један краљ, или један владајући сенат, налазе у најдостојнијем положају, кад праведно и будно владају над једним раденим, богатим, просвећеним и духовно узвишеним народом. Али, краљеви су само понекад, а олигархије, колико је нама познато, нису никада показале да тако узвишено појимају свој сопствени интерес: па одкуд да очекујемо узвишенији начин мишљења од простих радника2 Не што је њихов интерес, него што они предпостављају за свој интерес, то је важан предмет расуђења у погледу њиховог владања; а осуђује се свака теорија о влади која предпоставља, да ће бројна већина по правилу чинити оно, што никоји други овлашћеници никад не чине, нити се може очекивати да чине, осим само у изузетним случајима, а-то: да се у своме владању опредељују својим правим пресудним интересом, за разлику од њиховог непосредног и привидног интереса. Нико,

па ЕЦ и