O predstavničkoj vladi

107

Кад говоримо о интересу једног скупа људи, па но интересу једног човека за себе, као о начелу које опредељује њихову радњу, онда питање: шта би један проматрач који је од предрасуда слободан, сматрао као њихов интерес, јесте нешто најневнатније у целој ствари. Као што Колериџ примећује, човек прави разлог, а не прави разлог човека. Шта је у интересу човеку да ради или да не ради, то зависи мање од спољашњих околности, него од овога: какав је он човек. Ако хоћете да знате шта, је у практипи интерес једнога човека, морате сазнати каква су му обична осећања п мисли. Сваки има двојаких интереса, интереса за које се он брине, и интереса за, које се он не брине. Сваки има саможивих и несаможивих интереса, а један саможив човек навикне се да се брине о првима, а да се не брине, о другима. Сваки има садашњих пи будућих интереса, а који се брине за садашње, а не брине за будуће интересе, јесте неувиђаван човек. Не чини много, што по сваком тачном рачунењу последњи може да буде знатнији, ако га његове навике воде да своје мисли а жеље само на прве управља. Било би залудно покушавали, да се један човек који бије своју жену и злоставља своју децу, убеди да, би он био сретнији кад би с њима у љубави и у слози живио. Он би био сретеији кад би бао од оних који би тако живити могљи, али он није од тих, и по свој прилици за њега је већ допцкан да постане такав. Таввоме као што је, 8: довољење његове жудње за господарењем, и угађање његовој селрепој ћуди јесу, по његовоме осећању, веће уживање за њега, пего што би било уживање које би он био способан да изведе из задовољства и љубави оних који зависе од њега. Њихова радост нпје и његова, редост, и он се не брине за чим ови жуде. Његов сусед који дели радост и бригу са својима, јесте по свој прилици сретнији човек него он; али кад би било могућно убедити та о томе, убеђење то, по свој прилици, само би још горе распалило његову злоћудност, или његову раздражљивост.

|

о