O predstavničkoj vladi

17

представљени, или су рђаво представљени. Бирачи који су у партајској политици на другој страни, а не на страни мештанске (локалне) већине, нису никако представљени. Од оних који су на страни те већине, много њих јесу лажно представљени; а то што су морали да приме за кандидата онота, који је у њиховој политичној странци највише гласова за. себе имао, премда се његове мисли могу разликовати од њихових у сваком другом погледу. То стање ствари јесте, у неким погледима, још горе него кад се мањини уопште не би допустило да гласа; јер тада би бар већина могла, имати члана којиби право њено мишљење заступао: докле сада нужност да се партија одржи неподељена, из страха да противници маха не добију, нагони све да гласају или за онога који им се први са бојом њихове партије представи, или за онота кога њихови мештански вођи кандидују; а ови, ако им одамо част, коју они врло ретко завлужују, претпостављајући да њихов избор не бива, под утицајем њихових личних интереса, морају, да би осигурали прикупљање целе њихове снаге, поставити за кандидата онога, противу кога нико из странке ништа 0с0бито навести не може, — а то човека без сваке одличне особине, ибез икаквог познатог мнења, осим основних начела странке. Јасна примера томе даје республикански савез северне Америке; ту, кад се бира председник, најјача партија никад не сме поставити за кандидата ни једнога од својих најјачих чланова, јер сваки од ових, већ тиме што је дуже времена публици на очима био, учинио је себе одвратним једноме или другоме делу партије, те с тота његово име не даје онолико сигурности да ће за себе ајединити све гласове партије, колико име онога о коме публика никад ништа није чула пре, него што је он за кандидата проглашен. И тако, онај кога и најјача партија избере, представља може бити праву жељу само оног узаног окрајка, којим та партија другу бројно надмаша. (Сваки одељак партије чија је потпора за успех нужна, може да постави вето против кандидата. Сваки одељак

—

а те