O predstavničkoj vladi

182

у стању да пристану на губитак онога, што они називају мештански карактер представништва. Њима се чини, да се народ не састоји из људи, него из вештачки направљених једнина, производа географије и статистике, Парлименат, по њима, мора представљати вароши и тупаније, а не људе. Али, нико и не тражи да се вароши и жупаније униште. Може се сматрати, да су вароши и жупаније представљене, кад су представљени људи који у њима живе. Мештанских осећања не може да буде без мештана, који их у себи гаје; па ни мештанских интереса без некога кота се онн тичу. Ако људи који мештанска осећања и мештанске интересе деле, имају своје право учешће у представништву, онда су та осећања и ти интереси представљени заједно са свима другим осећањима и интересима тих људи. Али, ја не могу да увидим, зашто би се осећања и интереси због којих се људи на разна места распоређују, сматрали као једини вредил да буду претстављени; или зашто би људи који имају још и других осећања и интереса, које они више цене него своја географијска осећања и своје географијске интересе, били ограничени на ове као на једино начело њиховог политичног упоређења. Мишлење да јоркшпрска и југо-есекска жупанија имају друга права, а не она која њихови становници имају, или да Ливерпул и Ексетер јесу предмет бриге онима који законе доносе, за разлику од самих људи који живе у тим варошима, јесте значаЈан пример обмане коју речи пропзводе.

Међутим, противници уопште прекидају питање тврдењем да народ Инглеске никад неће пристати на такав систем. Шта ће народ Инглеске по свој прилицл да мисли о онима, који изричу тако одсечну пресуду о његовој моћи разумевања п суђења, и који налазе да је сувишно испитивати, да-лп је нешто право пили неправо, пре него што почну тврдити да ће народ то одбацити: о томе ја нећу овде да говорим. Што се мене тиче, ја не мислим да је народ Инглеске заслужио да без суђења буде