O predstavničkoj vladi

144

никаквих париа у једноме одрасломе и цивилизованоме народу, никаквих људи који политичних права не би имали, обим њиховом кривицом. Сваки се унижава, па опажао он то или не опажао, кад други људи, непитајући њега, узму над њим неограничену власт, да би о његовој судби решавали. Па иу много напреднијем стању, него што га је људски дух игдедо сад достигао, не би било у природи ствари, да они с којима се тако располаже, очекују да се с њима онако поштено поступа, као што очекују они који имају право гласа. Владари и владаЈући сталежи морају да пазе на интересе п жеље оних, који имају право гласа; а да-ли ће они пазити на интересе и жеље оних, који су искључени од гласања, то стоји до њиховог „благонахођења“, и ма како поштену намеру да би они имали, они су уопште презаузети оним на што морају да пазе, тако да нема много поља у њиховим мислима ни за што, што би они без казни занемарити моглп. Никоје уређење права гласа не може дакле дати трајног задовољења, ако се по њему икојп човек, пли пкојп сталеж, од гласања пресудно искључује, п ако се њиме бирачко право не признаје свима пунолетнима, који желе да га имају.

Има међутим искључивања које ишту позитивни разлози; искључивање то није у противности са овим начелом, и оно се, ма да је по себи зло, неће укинути пре, него што престане оно стање ствари, које га иште. Ја сматрам као да никако није за допуштање, да ико учествује у гласању, а да није у стању читати, писати, п ја ћу да додам, обичне рачуне рачунати. Правда иште да сретства за постизање тих основних знања, башп кад право гласа не зависи од њих, свакоме човеку буду доступна, било безплатно, нли за цену коју и најспромашнији, што од својезараде живи, може да плати. Кад би то збиља тако било, народ неби мисало да даје гласа за човека који не би умео читати, као што не мисли да даје гласа за дете које не уме говорити; и то неби било