O predstavničkoj vladi

147

човек од васпитања и расудљивости, не доводи свој интерес са ниском мером државног трошка у онако тесну свезву, као кад би се новаца за измирење тог трошка непосредно од њега искало; а баш пи да би се предпоставило да он то чини, он би без сумње бринуо се, да се издатци, за које и он, својим гласом може припомоћи да се влади наложе, па ма како они раскошни били, — да се ти издатци не измирују никаквим повишавањем пореза, на оне ствари, које и он сам троши. Било би боље, да се непосредан порез у простоме облику главнице, узима, од сваког одраслог човека у друштву; или да се сваки такав човек призна за бирача, под условом да допусти, да се на њега ванредно удари који од непосредних пореза; или да сваки уписани бирач плаћа годишње нешто мало, што ће се повећавати или смањивати, као што се потребан трошак земље буде повећавао пли смањивао. Тако би сваки појединац осећао, да новци са којима и он, својим гласом, располаже, јесу нешто и његови солствени, и даон има интереса да меру њиховог трошења што ниже одржава.

Ма како то било, ја сматрам као потребу првих начела, да онај који из општинске благајне прима помоћ за издржавање, буде пресудно искључен од гласања. Који не може да својим радом колико треба, за своје издржање заслужи, нема тражити права да располаже новцима других. Тиме што је постао зависан од осталих чланова друштва, у погледу свога издржавања, он се одрекао потраживања да с њима једнака права у другим погледима ужива. Они којима је он дужан за могућност да продужава своје живљење, могу праведно тражити да исеључно управљају оним општим пословима, којима он сад ништа не приноси, или бар мање приноси него што одузима. Као услов за право гласа требало би одредити неки рок, да рекнемо пет година пре уписа у бираче, за време којега (рока) име онога који тражи право гласа, не сме бити у општинским књигама у реду оних

10%