O predstavničkoj vladi

148

који примају потлору за издржавање. Једноме банкроту за кога се не би осведочило да је незаслужено пропао, или који се неби користио законским наређењима што су прописана за оне, којима постане немогућно да плате што су дужни, треба да се одузме право гласа довлеон не би своје дугове платио, или докле бар неби доказао, да он сада не живи од милостиње, и да већ одавно од милостиве потпоре не зависи. Ко не плаћа порез, тако дуго да-се не може сматрати као да то из нехатости чани, треба да му се одузме право гласа, бар докле не почне порез плаћати. Та исвључења нису по својој прпироди трајна. Она ишту такве услове које свако може, пли треба да може, испунити само ако хоће. Они остављају право гласа на доступу свима који се налазе у редовноме положају човека; а ако га ко напусти, тај или не хаје за њега толико, да би чинио ради њега што је већ дужан чинити, или се налази у општем стању у6шжења и неуважења, у коме ће се тоограничење његових права, нужно ва сигурност других, једва осетити, и из кога се он мора подићи, па да тога као исваког другог знака подчињености нестане.

Предпостављајући да нема других ограничења, него што су напред наведена, можемо, дакле, очекивати, да ће временом имати право гласа сви, изузимајући оне који из општинске благајне милостињу примају, и којих ће (надати се) на броју све мање бити, тако да ће гласање, са тим малпм пзузетком, бити опште. Да се гласање тако далеко рашири, то је, као што смо видели, неодољиво нужно за рашпрен и узвишен појам о доброј влади. Међутим, у таквом стању стварни, ведика већина бирача, у највише земаља, а особито у Инглеској, састајала би се из ручних радника; и двојака опасност, опасност врло ниског ступња политичне свести, п опасност сталежкога за= конодавства, још би у веома сумњивој мери постојала. Остаје да се види, да ли има сретства којим би се тима алима доскочити могло,