O predstavničkoj vladi

149

дла та дају се уклонити, ако људи то искрено желе; томе не треба никакве вештачке мајсторије, него треба, само да се природни ред човечијег живота одржава, ред који се свакоме сам препоручује, у стварима у којима му никакав интерес или традиционално мнење на путу не стоји. У свима људским пословима, сваки кога се ти послови непосредно тичу, и који не стоји под позитивним туторством, има право гласа које се признати мора, а не може се праведно искључити од гласања, ако његово право није у противности са сигурношћу свију. Али (премда сваки треба да има право гласа) да сваки има једнако право гласа, то је сасвим други предлог. Кад се два човека, који имају заједничког интереса у некоме послу, разликују у мнењу, иште ли тада правда да се оба мнења сматрају као од једнаке вредностир Ако би поред једнаке врлине, један надмашао другог знањем и увиђавношћу — или ако би поред једнаке увиђавности, један надмашао другог врлином — мнење, суђење, онога, који морално или умно више стоји, вреди више него мнење онога који ниже стоји; а ако установе земље на

делу потврђују, да су оба мнења једнаке вредности, оне

потврђују што истина није. Један од двојице, као паметнији и бољи човек, има разлога тражити да се његовоме мнењу претежност призна: тежко је само определити, који је од њих двојице паметнији и бољи. То је немогућно определити између појединаца; али, кад се погледа на људе у скуповима и у бројевима, то се може определити са неким приближењем истини. Не би било упутно, да се та доктрина примењује и на један случај који се са разлогом може сматрати као случај личног и приватног права. У послу који се тиче само једнога од двојице људи, тај један властан је да иде за, својим мнењем, па ма колико мудрији да би други био. Али ми говоримо о стварима које се једнако обојице тичу; ту ако онај који мање зна, не уступи свој део посла управи мудријега човека, мудрији ће морати уступити