O predstavničkoj vladi

150

свој део посла управи онога који мање зна. Који од тих начина савлађивања тегобе највише одговара интересу обојице и општој пелисходности стварир Ако би се мислило, да је неправедно да и један од двојице уступи, која је неправда већа: да боље суђење уступи горем, или горе бољемР

Народни послови јесу управо таква заједничка ствар, која ни од кога не тражи да своје сопствено мнење сасвим жртвује. Лично мнење може се ту увек узети у рачун, ирачунати до неке извесне вредности, а већа вредност даје се гласовима оних, чије мнење већи утицај заслуживати може. У томе наређењу нема нпшта што би морало вређати оне, којима око означује ниже ступње утицаја. Потпуно искључење од права гласа у општим стварима, сасвим је друго што, него уступање другима, моћнијега гласа, на основу веће способности за управу заједничких интереса. То двоје не само да је различно једно од другога, него се једном мером ни мерити не може. Сваки има право да се осећа увређен кад га сматрају као да је нико и ништа, и кад ударају на њега жиг никакве вредности. Нико осим будале, и то будале особите врсте, неће се осетити увређен признавањем: да има других људи чије мнење, па чија и жеља, више уважења заслужује, него његово мнење п његова жеља. Да неко нема гласа у ономе што се ињега унеколико тиче, то је нешто чему се нико од своје воље потчинити неће; али, кад се оно што се њега унеколико тиче, тиче унеколико и другога, па он осећа да овај другл боље разуме ствар него он сам, тада се са сваким очекивањем, п са течајем ствари на који се он у свима другим пословима живота навикао да пристаје, слаже: да се мнење тога другога рачуна више, него његово сопствено. Само је нужно, да се тај претежнији утицај оснује на разлозима које он разумети и којих правичност он оценити може.