O predstavničkoj vladi

165

личност за свог заступника у парлименту, може само човек од врло умереног ступња врлине и увиђавности, а желнти да се избере неки бирач који ће ту личност изабрати, јесте природна последица онв прве жеље. Али да једна личност којој је свеједно ко ће бити изабран; или која се осећа дужна да ту мисао настрану остави, —- да таква личност узме ма каква учешћа у самоме означењу опога, кога она сматра као најдостојнијег да, избере другога по своме сопственоме суђењу, то предпоставља ревност за оно што је у мисли право, предпоставља начело дужности уобичајено ради саме дужности;: а то је могућно само код људи вишег ступња, образованости, који баш тиме што су тако образовани, показују да им се може поверити, и да заслужују да им се повери политична власт у непосреднијем облику. Од свију јавних послова који се сиромашнијим члановима друштва поверити могу, тај је јамачно најмање срачуњен да узбуди њихова осећања, и једва да, оставља друте побуде за старање о општем илтересу,

него врло решење: да се савестно испуни дужност.

која се испунити има, па ако се гомила бирача 0 политичним пословима толико брину, да полажу неку вредност на тако ограничено учешће у њима, они се по свој прилици неби дали задовољити докле им се много шире право неби признало.

Сад да допустимо да нека личност, која због своје ниже образованости, не може добро оценити, да-ли је неки кандидат за парлименат способан, може да суди о честитости и општој способности некога, који овлашћује да у име њено бира једног члана парлимента. Ту ја могу приметити ово: ако онај који гласа, пристаје на ту оцену његових способности, па збиља жели, да неко у кога он поверења има, у његово име избор учини, онда није нужно никакво уставно наређење за ту цељ; он треба само приватно да запита онога у кога поверења има, за кога кандидата да свој глас даде. У томе