O predstavničkoj vladi

166

случају оба начина бирања воде истом послетку, а свака, ворист посредног бирања постизава се и непосредним бирањем. Опстеми се разликују само у својој радњи, ако предпоставимо, да би прабирачи радије употребили своју сопствену моћ суђења у избору представника, и да они само зато остављају другима, да у име њихово представнике бирају, што им закон не допушта непосреднији начин радње. Али, ако су прабирачи тако духом расположени; ако њихова воља није у сагласности са ограничењем које закон намеће, и ако онн желе да сами собом представнике изберу, они могу да то учине упркос закону. Они треба само да изберу за бираче оне за које знају, да ће бирати кандпдате које они воле, пли оне који ће им се обвезати да ће за те кандидате гласати. И то је тако природна последица двојаког бирања, да се, негледећи на случај потпуне политичне равнодушности, једва може очекивати да другачије буде. Тим путем бива у делу избор председника республиканског _ савеза северне Америке. По имену избор је посредан: народ у великоме не гласа, за председника; он гласа ва бираче који бирају председника. Али бирачи се бирају увек под изречним условом: да буду дужни гласати ва неког опредељеног кандидата, нити икада п један грађанин даје гласа за неког бирача што би он за тога човека особите склоности имао; он гласа за њега само што га је партија Линконова, или партија Брекенрипова препоручила. Не треба заборавити, да се бирачи не бирају да би истраживали у земљи и нашли, ко је најспособнији да буде председник, или члан парлимента. Ако би то било тако, пмало би се шта за практику казати, али то није тако, пи то не ће бити тако доклегод човештво уопште не почне мислити, као што је Платон мпелпо, да власт треба поверити управо ономе, који највише не мари да је прими. Бирачи имају да изберу једнога између оних, који су се сами за кандидате понудили, а они којп бирају бираче, већ знају ко су ти кан-