O predstavničkoj vladi

174

припадају сва истоме сталежу, или реду, па би се сматрало као неприкладно, да једно на друго наваљује са питањем: какав је глас оно дало. Сасвим је другачије у бирању чланова за парлименат, и то ће по свој прилици тако остати, доклегод трају друштвени одношаји који чине, да се тајно гласање захтева, т.ј. довлегод и једно лице толико високо над другим стоји, да се сматра као овлашћено, да овоме прописује како ће гласати. А докле је то тако, ћутање, или околишећи одговор, вазда ће се тумачити као доказ, да глас који је дат, није био онакав какав се желио. |

У сваком политичном блрању, па и ономе које се општим гласањем извршује (а очевидно још више у случају ограниченог гласања) онај којп гласа, има апсолутну моралну дужност, да пази на интерес публике, а не на своју приватну корист, па да свој глас даде по најбољем суђењу своме, управо онако као што би дужан био дати га, кад би он био једини који гласа, и кад би избор само од њега зависио. Ако се то признаје, онда пз тога следује, да дужност гласања, као и свака друга јавна дужност, треба да се извршује пред очима и под критиком публике, у којој свако пма не само интереса да сета дужност испуни, него и добра разлога да се сматра као оштећен, ако се она не би испунила поштено п брижљиво, него другачије. Без сумње нитп је ово, нити пкоје друго правило политичног морала абсолутно неповредиво; оно може бити надваљено још неодољивијим 06зирима. Адп оно је од толике важности, да случаји који допуштају да се од њега одстуди, морају очигледно пзузетан значај имати.

Ако покушамо јавношћу, да онога који гласа. учинимо одговорним публици за његов глас, то без сумње може изићи на ово: да он у практици буде одговоран каквој моћној личности, чији је интерес више противан општем пнтересу друштва, него што би бпо интерес самога гласача, кад би овај штитом тајности од сваке од-