O predstavničkoj vladi

182

вазда. Опште искуство човештва морало би бити веома варљиво, ако би доста било да неко буде члан друштва, н да његов положај не носи у себи никакву изражену противност интереса наспрам публике у великоме, — ако би само то доста било, па да се осигура, извршивање неке јавне дужности, а да се из мнења наших суграђана не изводи ништа, што би служило или за побуђивање, пили за уздржавање. Особено учешће једнога човека у општем интересу, баш и кад нема никаквих приватних интереса који би га на противну страну вукли, ке показује се, по правилу, као да би само могло учинити, да он своју дужност према публици без других спољашњих побуда чини, А не може се допустити да би и онда, кад би сви имали право гласа, тајно гласање било онако поштено, као ијавно. Тврдење да бирачи, кад они сачињавају деловупно друштво, не могу имати интереса, да тласају противу интереса друштва, изгледа, кад се ближе промотри, као да има више звука него смисла у себи. Истина, друштво као нека целина не може имати (као што саме речи казују) никаква друга интереса, него само заједничка, али појединац, или свако за себе, може. Интерес једнога човека јесте у свему у чему он интереса налази. Свако има онолико различних интереса, колико осећања, па била та осећања наклоности, или одвратности, била саможива или узвишенија, Не може се рећи, да пкоји од тих интереса, кад се ва себе узме, сачињава „његов пнтерес;“ он је добар и рђав човек, као што ове или оне интересе воли. Један човек који је тиранин код куће, биће склон да симпатише са тиранијом (кад се она само над њим не шири); а скоро је извесно, да он неће симпатисатп са одпором противу тираније. Један завидљивац гласаће противу Аристида само што га праведним називају. Један саможпвац предпоставиће и незнатну личну корист своме учешћу у уживању оне користи, коју би његова отачбина од доброг закона имати могла; јер навика његовог духа чини да он иде за својим особеним