O predstavničkoj vladi

само један дом, било би сигурне да ће се предлог примити ако би он и просту већину за себе имао. Али то што сепредпоставља, више је у мисли могућно, него што | има изгледа да ће се у практици догодити. Не би се често догађало, да од два дома једнако састављена, један буде скоро сав сагласан, а други скоро наједнако подељен: ако би већина у једноме предлог одбацила, у другоме била би у опште велика мањина противу истога; свави напредак, дакле, који би се тако спречити могао, скоро ни у коме случају не би имао за себе много више, него: само просту већину у целокупноме представништву, 4, најгора последица која би отуд доћи могла, била би ова: да се за неко кратко време уважење предлога одгоди, или да се мора на ново позвати на бираче, да они потврде да-ли мала већина у парлименту одговара правој већини у земљи. Незгода која би се имала због оног одгађања, и корист која би се имала од оног позивања, на народ, — та незгода и та корист могла би се у томе случају сматрати као да једна другој равнотежу држе.

Ја мало вредности налазим у ономе равлогу, који се најчешће наводи као доказ да треба имати два, саборска дома, — а то у разлогу да се спречује пренагљеност, и да се мора по други пут саветовати; јер то би морала бити врло рђаво уређена представничка скупштина, у којој установљени облици посла не би изискивали, да се саветује чешће него само два пута. Разлог, који по моме суђењу, највише говори за два дома (и који ја сматрам као од неке важности), јесте: што сена дух свакога који власт у рукама има, па било на дух појединца или скупштине, производи рђав утицај свешћу да се имају само са собом саветовати. Важно је, да никоји скуп људи не би био у стању, ни ва време, да своју вољу шири, а да ниод кора другог саизволење искати не мора. Кад једна већина у једној простој скупштини сталан карактер узме, — кад се она састоји из истих људи који обично заједно раде, и који су увек сигурни да ће у своме дому побе-

14»