O predstavničkoj vladi

56

требљавати, не само за усавршавање спољашњих односа, него и за усавршавање унутрашње природе човека. Неделателност, немање частољубља, одсуство жеље, јесу много опасније сметње напредку него икоји погрешан правац енергије; па кад та својства у гомили владају, она сама могу учинити, да неколицина снергичних заведу ту гомилу на врло опасну странпутицу. То су поглавито она, својства што знатну већину човечијег рода у дивљачком или полу-дивљачком стању одржавају.

Сад не може бити никакве сумње да се пасиван 06лик карактера потпомаже владом једнога или неколицине; а активан карактер који сам себи помоћни уме, владом која се из многих састоји. Неодговорним владарима треба више да су мирни они над којима владају, него што им треба икоје друге делателности, осим оне коју они заповешћу изнудити могу. Да се покорава прописима људи као нужностима природе, то је наук што га све владе уливају онима, који никаква учешћа у њиховој власти немају. Вољи старешина („предпостављених“), и закону као вољи старешина, мора се пасивно покорити. Али, људи који имају воље или духа, нли каквог извора унутрашње делателности у другим пословима, својим, неће бити гола оруђа пили грађа у рукама својих владара, и сваки израз тих својстава, на место да добије повлађења од деспота, имаће да иште опроштаја од њих. ПЏанкад неодговорни владари нису толико обавештени о опасности која им грози од духовне делателности њихових грађана, да би желилп да је угуше, опет сами положај чини да се она угуши. Усиљавање ограничава се у ствари више самом извесношћу своје немоћности, него икојим позитивним обарањем духа. Између покоравања туђој вољи и врлина само-помоћи и самовладе, има природне несагласности. Та несагласност јесте више или мање потпуна, као што је свеза потчињености затегнута или попуштена. Владари се веома равликују по мери у којој контролишу слободну радњу