O predstavničkoj vladi

Готовост народа да прими представничку владу, постаје практично питање само кад какав обавештени владалац, или какав страни народ, или народи који су добили власт над земљом, јесу вољни да му је као дар понуде. За личне реформаторе питање је скоро без важности, јер ако се противу њиховога предузећа ништа друго имати не може, него да мишљење народа још није на њиховој страни, они имају готов и згодан одговор: да они иду баш на то, да то мишљење на, своју страну добију. Ако ли је јавно мнење томе облику владе збиља противно, његово непријатељство више је, по правилу, противу чина промене,него противу саме представничке владе. Наравно,.ту се има примера п за противно; нарочито је било понекад религиозне одвратности од сваког ограничавања власти неке особите врсте владаллца; али уопште, доктрина о пасивној послушности значила је само да се покорава вољи власти, била ова монархијска пили народна. У свакоме случају у коме има изгледа, да ће се учинити покушај да се уведе представничка влада, равнодушност према томе, и неспособност да се разумеду њени поступци и услови, — та равнодушност п та неспособност јесу, пре него позитивна опозиција, сметње наспрам којих се на опрезу бити мора. Ове су међутим, онако исто несретне, као и права одвратност,. Може бити да их јен онако исто тешко уклонити, као ту одвратност; почем је у највише прилика лакше променити правац једног активног чуства, него створити чуство онде, где се пасивно стање затекло. Кад један народ не цени колико треба представничку владу, и кад јој није наклоњен, нема изгледа ни да ће је добити. У свакој земљи извршна власт јесте она грана владе, која извршује непосредну власт, и која са публиком у непосредном додиру стоји; њој се, поглавито, управљају наде п зебње лица, и њоме се благосови, ужаси п чар (ртез се) владе публици поглавито на видик износе. Ако се, дакле, државне власти којима је задатак да бдију над извршном власти, не узбијају ка-