Opštinske novine

Стр. 581

7. Социјалном анкетом смо утврдили да 86% од наших болесника живе у породицама а само 14% као самци. 8. Засебну собу имало је свега 18,5% болесника, а 81,5% су становали у заједничкој соби са здравима. 9. Од свих болесника који станују у заједничкој соби са здравима нашли смо да 21,5% нема ни засебне постеље, већ спава у истој постељи са здравима. 10. Од свих туберкулозних породица три четвртине имају само по једног болесника а једна четвртина по више болесника. 11. Три четвртине болесничких породица имају само по једну собу за живот, где станују здрави с болесницима заједно. Само једна четвртина има више соба, па може бар донекле изолацију болесника да изведе. 12. У Београду 54% станова болесничких немају пљуваоница. Дакле и данас још више од половине болесника пљују у својој кући ван пљуваонице. 13. Највећи број оболелих налази се између 20.—30. године старости. 14. Највише је оболелих међу радницима, ђацима и децом (око 52%). 15. По квартовима највише болесника било је у врачарском (24%), а најмање у ваоршком (3,2%). 16. Број поклоњених термометара (974), пљуваоница (1877), лекова (8512) и књига о предохоани и лечењу туберкулозе (2183), показује обим нашег рада. А овакав рад несумњиво је морао имати и успеха, што се, у осталом огледа у смањењу процента оних болесника који пљују ван пљуваонице, као и оних који спавају у истој постељи са здравима. Сав наш рад и наша борба против туберкулозе у Београду, били су сразмерни нашим снагама. Антитуберкулозни Диспансер у Београду је дао максимум резултата према броју запосленог особља. Кад би у Београду било више диспансера и више особља, несумњиво да би и рад био још сразмерно већи па логично и сам успех. Београд би успео да свој проценат туберкулозних смањи бар на онај ниво на коме се налазе друге престонице Европе само тако, ако би имао бар још четири диспансера са потребним бројем лекара и сестара походиља. Уређени, хигијенски Беч отвара нов диспансер на сваки нов прираштај од 80.000 становника. Београд би морао своје нове диспансере подизати у толико пре што је далеко болеснији од туберкулозе и што је сразмерно територијално већи или, боље рећи, развученији. Диспансере би у Београду требало подизати у разним крајевима, и они би у почетку могли имати мањи број лекара и сестара, а стајали би у вези са данашњим централним диспансером, који би водио целу организацију диспансерске борбе против туберкулозе, и вршио све компликованије прегледе и терапију. Уз све ово Београду се само по себи намеће стварање много већег броја постеља у туберкулозној болници, као и отварање санаторија. При томе би распоређивање болесника требало ставити у дужност диспансерима, који би доцније те болеснике примали на поновно здравствено и социјално старање. Само оваквом организацијом рада на сузбијању туберкулозе могло би се помоћи туберкулозном Београду.