Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр 593

веђине; јагњетине и свињетине, телетине и јаретине, ит.д. Међутим, свугде смо настојавали да избегнемо подбацивања, а код варива, чији је Г>еланчевинасти проценат у општем проценту као 20%, дали смо читаву половину из групе поврћа. ЗНАЧАЈ НОРМАЛНЕ ИСХРАНЕ. Када се узму у обзир сва побројана отиисивања: растур, квареж и нето, од оне бруто колнчине „утрошене" хране; изражене у 98,727.211 килограма, и када се има на уму, да је за дневну исхрану нужно просечно по 1.480 гр. сортиране хране на становника, онда се види да је Београду била потребна једи 1 количина од 122,120.203 килограма разноврсне хране, и, плус томе количина растура и кварежа. ЈеДна од наших најауторитативнијих институција — поред Централног хигијенског Завода — за социјалну и расну хигијену: Лига за борбу портив туберкулозе, каже о значају исхране, у своме последњем прогласу и ово: „ЗА СНАЖЕЊЕ СОЦИЈАЛНЕ ПРОФИЛАКСЕ Лига против туберкулозе посветила је први део своје акције снажењу социјалне профилаксе код нас. Велики део ове своје акције дала је Лига на првом месту станбеном питању. Она је енергично и јавно констатовала, да Београд у опште нема здравих станова ни за 40 од сто својих становника, а да радничка, сиротињска и периферијска насеља претстављају праве расаднике туберкулозе. Ништа боље у овом погледу не стоје ни наша друга већа градска насеља. Не мању пажњу Лига посвећује проблему исхране народних маса. Наша проучавања овога нроблема довела су до два неизбежна закључка: да се наш народ у најширим слојевима храни рђаво, нездраво и недовољном храном; да је ради побољшања исхране илузорна усамљена васпитна пропаганда, него да се упоредо са живом пропагандом имају да реше питања рационализације рада код нас, нарочито на селу, као и да се ублажи беспослнца и привредно-економска криза." Са гледишта физиологије питање беланчевине и масти исто је толико важно и актуелно, колико је са гледишта хигијене важно питање здравих станова. Можда је питање калорија чак и важније: вероватно је да оно стоји испред свих других здравствених и социјалних питања. У потрошеној количини хране нађено је беланчевине по становнику 31.479 кгр. годишње, а 86 грама дневно. Масти по 29.585 кгр., односно по 81 грам; Угљених хидрата по 119.721, односно по 328 грама.

По проучавању читаве групе научника био је реализован утрошак беланчевине — у времену од 1881 до 1912 године — у дневној просечној исхрани код радника, дакле најсиромашнијег становништва, у Минхену, Шведској, Америци, Паризу, Немачкој, Финској, Белгији, Јапану и у Базелу, по 129.3 грама беланчевине. Констатовано је чак да се у 1908 години у Базелу добијало и у тамничкој храни по 137.3 грама беланчевине. По Д-р Батуту потребно је просечно годишње, као минимум по једноме становнику уопште 34.597 кгр. беланчевине, или, по 94.7 грама дневно. Према овоме наш формални дефицит у беланчевини био би 804.644 кгр. и 983 грама годишње, а дневно по свакоме становнику по 8.5 грама. Међутим, са ранијим објашњењем о нето количинама код годишње потрошње, ова би диференција морала бити знатно већа. По Д-р Батуту такође, потрошња масти треба да буде најмање по једноме становнику по 23.902. кгр., односно по 65 грама дневнс Ту ми имамо формални вишак од по 15 грама дневно по становнику, односно у целини од 1,324.890 килограма годишње, или, по становнику 5.860 кгр. годишње. По Д-р Батуту нужно је угљених хидрата по 360 грама дневно, а ми смо их у прошлој години добили по 328, односно по 119.721 кгр. годишње. Овај дефицит од по 32 грама дневно износи у својој годишњој укупности 2,640.439 килограма. Све ово резултира једну калоричну диференцију од 19.31 % мањка., према ономе колико је ове потребно. Калоричних јединица имамо 202,135.303 703. Ове топлотне јединице потребујемо просечно дневно по 3.035, а годишње по 1,108.083 по становнику. Међутим, њих смо имали, формално рачунајући према бруто утрошку животних намирница, мање за 48,362,696.297 јединица. То значи по становнику годишње 213.932, односно по 586 дневно мање. Подела ове хране у животу београђана нема ни приближно овако идеалну слику. Јер, упркос свих коефицијентних недостатака за рационалну и нормалну исхрану, ово би стање ипак било идеално када би фактички било тако. Али, и у Београду има она друштвена градација: од срећних, мање срећних и несрећних, према којима се равња и потрошња хране. Неко узима у једноме обеду онолико калорија колико други не добије ни у два дана. Апроксимативне цифре у овоме чланку показују: да су и без ове неједнаке поделе прошлогодишње количине хране биле недовољне за 226.065 београдских становника.