Opštinske novine

Д-р Милутин Нешковић проф. Медицинског факултета

Проблеми III У првом и другом делу чланка „Проблеми исхране" изложени су основни појмови о исхрани човека т. ј. узета је у расматрање теоријска страна проблема исхране: речено је само оно пгго је дугогодишњим научним истраживањима утврђено. Свакоме је довољно јасно, обзиром на чињенице до сада изнете, да је питање практичне стране проблема исхране, као стручно медицинско питање, само по себи већ доста сложено; оно се још више компликује обзиром на културне и социално-економске прилике под којима људи живе. Пре свега, човек (па хмакар он био и лекар) у приватном животу није свикао да води рачуна о калоријама, о пластичним хранљивим материјама, о азотном минимуму, о витаминима, о равнотежи исхране, и т. д. Човек зна о јелима и јестивима, јер је тако научио у породичној или друштвеној заједници; вредност јела не оцењује по хранљивости већ по укусу, а количину онога што поједе не одмерава стварним потребама већ апетитом. Једном речју, сви смо ми гурмани, већи или мањи, свеједно. Поред навика и заблуда, на начин исхране човека утичу врло много и привредно-економске прилике средине у којој људи живе. — Код нас, ако нашу земљу узмемо за пример, исхрана сеоског у многоме се разликује од исхране варошког становништва: земљорадници се хране претежно хранљивим творевинама биљног порекла (кукурузним брашном, пасуљем, купусом, воћем, ређе млечним производима и јајима, још ређе месом); варошани (нарочито имућније класе Београда) хране се претежно хранљивим творевинама животињског порекла (месом, млечним производима и јајима, са сразмерно малим количинама хлеба, поврћа и воћа). Фигуративно речено, земљорадници се хране пасуљем са или без меса, а варошани месом са или без пасуља. — Ова разлика у начину исхране произашла је много више из привредно-економских него из културних разлика средина: Земљорадник је произвођач животних намирница; он од својих производа тежи да прода оно за шта ће добити више новаца (стоку, живину, јаја, млеко, сир, пшеницу), а задржава себи

исхране за исхрану оно што је јевтиније. Варошанин је потрошач животних намирница; он је при^ нуђен да се храни оним што од произвођача може да купи. Најзад, са сигурношћу се може рећи да на начин исхране човека највише утиче куповна моћ друштвених класа и појединаца; другојаче се хране имућни, другојаче сиромашни: разлике могу да буду огромне и по количини и по каквоћи. Писцу ових чланака све је ово врло добро познато, исто као и сваком другом; он зна да • се речју може да постигне само културно изједначавање (и то донекле). Пишући о рационалној исхрани човека, критикујући погрешан начин исхране и саветујући нов, бољи, он испуњава пре свега једну просветну дужност. Као лекар и физиолог, чак шта више он сматра да би свако нагло шаблонизирање и нивелисање начина исхране могло да буде штетно по човечји организам; наши дигестивни органи, свикнути на храну извесне одређене каквоће (претежно биљну или претежно месну), тешко би поднели наглу промену у начину исхране: анатомска грађа наших дигестивних органа и њихов физиолошки рад вековима прилагођавани и прилагођени на један начин исхране не даду се преконоћ (тако рећи расписом) превести на други, сасвим нов. — Срећом највећи број рђавих и штетних навика и заблуда у начину исхране да се са мало више воље лако и брзо искоренити. * У медицини се начин исхране назива још и режим исхране. Ми чујемо врло често, а често и ми сами кажемо: наш сељак своју земљу не обрађује рационално, то и то предузеће не води се рационално, држава своје шуме не искоришћава рационално, и т. д. Могло би исто тако да се каже: мотор те и те марке није рационалан, јер троши много више бензина од мотора неке друге марке, а при томе оба су способна да обаве један исти механички посао. Да би се сасвим приближили питању о коме расправљамо, узмимо два три примера у вези са исхраном домаћих животиња: не би било рационално гајити свиње пшеницом, кукуруз је за ту сврху рационалнији; није рационално хра-