Opštinske novine, Dec 01, 1932, page 43

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 783

шњим решењима не почиње шаблонизовати, нити да многе данашње оригиналне тековине на пољу модерне спољне архитектуре неће кроз десет година, можда и пре, потпуно изгубити „драж новога", јер је то нешто што не може бити избегнуто. На прву примедбу —■ да се модерна архитектура почиње шаблонизовати — најпростији је одговор ово: најглавнији представници савремене архитектуре стално наглашују потребу за нормирањем, типизирањем извесних делова грађевине, а ја сматрам за ускогрудост полагање толике важности на истицање личности, оригиналности, јер данас на архитектуру треба у првом реду гледати као на једно од најважнијих средстава за подизање целокупног друштва на виши ступањ културе, здравствености, за постизање најважнијих социјалних задатака и државних проблема. Што се тиче друге примедбе, мислим да на њу не би требало ни одговарати, јер је исувише јасно да оно што је данас ново не може бити ново и после десет година! * О томе да ли постоји известан напредак у изградњи лепших фасада Београда, могло би се, дакле, рећи ово: појмови лепо и лепше не би смели да буду у зависности ни од циља, ни од стилске обраде, ни од времена. Па ипак, савремени архитект, маколико да цени естетичку вредност класичне грчке архитектуре, готских катедрала, ренесансних и барокних палата, — ипак гледа у свему томе нешто што припада духовном напору прошлости, нешто што је већ створено, завршено. Признајући естетичку вредност тим ранијим делима они тврде да је то било лепо или и најлепше, да је и данас лепо, али само као дело које је производ те и те епохе. И сад долазимо на оно што је битно: и међу тим ранијим делима, која су стварна у истим епохама, са истим концепцијама о лепоме, можемо и данас, на великој временској удаљености од неколико десетина столећа, да утврдимо велике разлике по вредности лепога између нојединих творевина из истих епоха, ствараних у истом стилу. И као што нам је сасвим природно што је дорски стил еволуисао од тешких пропорција до префињене строгости Цветног доба, тако треба да гледамо и на формална тражења у архитектури наших дана; јер она несумњиво воде ка пречишћавању, а можда и ка утврђивању извесних принципа о композицији спољне архитектуре. Сам процес тог пречишћавања у спољној композицији јасно се могао пратити и у Београду за последњих неколико година. Наравно, само на приватним грађевинама, а у последње време и на општинским. И колико год је пријатно што приватни сопственици граде своје зграде са спољашношћу која

представља извесне напоре за стварањем нечег новог, нечег што припада еволуцији нашег архитектонског стварања, — толико је

Једна зграда из улице Кнегиње Персиде. Та улица је још пре рата имала карактер улица са вилама, док је после рата то обележје у многоме изгубила

Једна зграда из улице Кнегиње Персиде, која по свосвој спољашњости, и ако је вила, остаје потпуно страна архитектури Београда за жаљење што јавне установе не учествују у томе покрету; и не само да у њему не учествују, него подижу грађевине импозантних 4