Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 783

шњим решењима не почиње шаблонизовати, нити да многе данашње оригиналне тековине на пољу модерне спољне архитектуре неће кроз десет година, можда и пре, потпуно изгубити „драж новога", јер је то нешто што не може бити избегнуто. На прву примедбу —■ да се модерна архитектура почиње шаблонизовати — најпростији је одговор ово: најглавнији представници савремене архитектуре стално наглашују потребу за нормирањем, типизирањем извесних делова грађевине, а ја сматрам за ускогрудост полагање толике важности на истицање личности, оригиналности, јер данас на архитектуру треба у првом реду гледати као на једно од најважнијих средстава за подизање целокупног друштва на виши ступањ културе, здравствености, за постизање најважнијих социјалних задатака и државних проблема. Што се тиче друге примедбе, мислим да на њу не би требало ни одговарати, јер је исувише јасно да оно што је данас ново не може бити ново и после десет година! * О томе да ли постоји известан напредак у изградњи лепших фасада Београда, могло би се, дакле, рећи ово: појмови лепо и лепше не би смели да буду у зависности ни од циља, ни од стилске обраде, ни од времена. Па ипак, савремени архитект, маколико да цени естетичку вредност класичне грчке архитектуре, готских катедрала, ренесансних и барокних палата, — ипак гледа у свему томе нешто што припада духовном напору прошлости, нешто што је већ створено, завршено. Признајући естетичку вредност тим ранијим делима они тврде да је то било лепо или и најлепше, да је и данас лепо, али само као дело које је производ те и те епохе. И сад долазимо на оно што је битно: и међу тим ранијим делима, која су стварна у истим епохама, са истим концепцијама о лепоме, можемо и данас, на великој временској удаљености од неколико десетина столећа, да утврдимо велике разлике по вредности лепога између нојединих творевина из истих епоха, ствараних у истом стилу. И као што нам је сасвим природно што је дорски стил еволуисао од тешких пропорција до префињене строгости Цветног доба, тако треба да гледамо и на формална тражења у архитектури наших дана; јер она несумњиво воде ка пречишћавању, а можда и ка утврђивању извесних принципа о композицији спољне архитектуре. Сам процес тог пречишћавања у спољној композицији јасно се могао пратити и у Београду за последњих неколико година. Наравно, само на приватним грађевинама, а у последње време и на општинским. И колико год је пријатно што приватни сопственици граде своје зграде са спољашношћу која

представља извесне напоре за стварањем нечег новог, нечег што припада еволуцији нашег архитектонског стварања, — толико је

Једна зграда из улице Кнегиње Персиде. Та улица је још пре рата имала карактер улица са вилама, док је после рата то обележје у многоме изгубила

Једна зграда из улице Кнегиње Персиде, која по свосвој спољашњости, и ако је вила, остаје потпуно страна архитектури Београда за жаљење што јавне установе не учествују у томе покрету; и не само да у њему не учествују, него подижу грађевине импозантних 4