Opštinske novine

Стр. 190

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

вени се поносе напретком у свима деловнма народног здравља и хигијене"... Албер Лондр, једно од најлелших пера савремене француске журналистике, који је прошле године трагично завршио приликом једне поморске катастрофе, стари познавалац Београда и Југославије, посветио је претпрошле године Београду опширан напис, духовитих запажања, финих реминисценција и топлих речи назвавши га „Град Чуда". „Сетимо се, писао је Лондр, то баш није тако стара ствар. Београд: једна улица, која почевши од поља, нагло се завршавала код једног малог парка, Калемегдана, који се стрмо спушта у савске воде. И каква улица! Улица за покајнике који су били осуђени да босоного пешаче по оштрим шљунцима. То је био Београд: велико село на узвишици једној између две реке. Краљевски двор није био чак ни завршен, недостајала му је читава једна страна. У то време, око 1914, Београд је у ствари могао имати нешто више од 50.000 становника. Затим је дошао септембар 1915. Возови више нису стизали, они су се заустављали код Топчидера. Евакуисана, мала престоница мале Краљевине није услед тога изгледала већа. Ја још видим њену усамљеност и сећам се њене тишине. Она је изгледала тако незнатна да сам ја предложио другим ратним коресподентима да је солидно упакујемо и да је на нашим леђима однесемо даље од Саве и Дунава. А данас, другови, могу вам рећи само ово: Ко ми је то украо моју малу престоницу са џомбастом калдрмом? Ње више нема. Нема сумње да ју је неко дигао. Где су моје мале сељачке улице, моји волови? Шта више потребно је да добро пазим да ме сви ови људи које не познајем не би у гунгули прегазили. Незахвалници! Они газе по ногама онога човека који је 1915 године, као последњи човек плакао у овој вароши која је умирала. Да видимо пре свега шта су они урадили од ове варошп. Те вароши више нема и то доказује да моја идеја ни је тако луда, када сам хтео да је понесем на леђима. Из рата, из толиких невоља и очајања, из оне луде патње која је трајала четири године, из оног кошмара који је трајао више од петнаест стотина ноћи, из тифа, у напуштању земље, у повлачењу преко Албаније, из својих брда од лешина, које су покривале све делове Европе — на крају крајева подигло се нешто на месту где Сава утиче у Дунав: једна глава, глава једне нове државе. Престоница Србије није више постојала. Престоница Југославије поникла је из земље.

Пре свега силазећи са воза виде се огромне зграде: солидне, масивне, смеле. Види се да су овде разумели значај речи ТРАДИТИ. Дакле, то су нова министарства Краљевине Југославије? Честитам! Ови огромни блокови, државне палате одмах вам говоре да од два милиона становника 1912, од четири милона 1924, Београд данас управља државом са 13 милиона поданика. Тамо где је било велико село, види се данас једна варош са свима украсима: кафанама, ресторацијама, магазинима, хотелима и ноћним локалима. Београд је прешао из хоризонтале у вертикалу. Он се подигао нагло као неки шапо-клак. Асвалт. Ваше ноге пријатио клизе по асвалту.... Над рекама подпжу се нови мостови, за децу се стварају нове баште, за попове нове цркве, за грађане нови квартови, за војнике нове касарне, а тамо, на висини, Краљ добија нов Двор. Зидари су наставили рад дипломата. Новој Европи одговорио је Београд са једном новом престоницом." Американац Чарлс Мајстер, који је Београд посетио као редактор америчког листа Њујорк Сан, писао је у поменутом листу о Београду поред осталога и ово: „Престоница Југославије модерна је варош у смислу западноевропских градова. Тај утисак добија странац веђ после боравка од неколико сати. Долазећи ноћним возом из Загреба ви добијате од вароши, која се под електричним осветлењем пружа с оне стране реке Саве, утисак раван онима које на путнике учине Сан Франциско и Трст. Седајући на омнибус пред жеЛезнпчком станицом, који вас вози за хотел, ви се сретате са људима са којима се можете споразумети у разним језицима: ваш носач говорн са вама немачки, хотелски чиновник француски, а власник хотела енглески. Ваша соба у хотелу пружа вам последњи аргуменат да се налазите у једној вароши са западно-европским конфором. Ако сте још у сумњи, сутрашња шетња кроз варош учврстиће код вас уверење да је Београд заиста модерна варош у западном смислу те речи. Уређени јавни скверови, модерно асвалтиране улице, велике државне зграде у којима су смештена најважнија државна надлештва, модерне зграде са приватним становима, велики и лепо уређени Краљевски Дворац итд. Београд је варош самих контраста. Највеђи контраст дала је овоме граду псторија, у којој је променио толике господаре разноврснпх раса. Маколико се причињавао Београд као нервозна варош свету на западу и северу он је свестан да све опасности које су му