Opštinske novine

Проф. Јов. Дравић

И ми имамо своЈе народне великане Предлози за подизање пет споменика захвалности онима чијим смо херојским пожртвовањем добили своју националну слободу

Свестан значаја расписане анкете о улепшавању Београда као престонице, нарочито улепшавања кроз материјализовану манифестацију његове пијемонтске улоге и национално-духовног жаришта Југословенске ослободилачке мисли, ја се радо одазивам позиву органа Београда са неколико предлога, који долазе као плод мога вишегодишњег интересовања баш за ову ствар нашег одужења према својим великанима. И као дугогодишњег одборника О. г. Београда, и као просветног радника и старог Београђанина ова ме је ствар увек дубоко занимала. Правилном, смишљеном уређивању наше престонице. мора се прићи са пуно пажње и љубави. Није довољно само приступити радовима: потребно је претходно ствар озбиљно проучавати, свестрано простудирати. У томе једно има да буде ван спора: уметничка изградња БеОграда — тргови, споменици, културни блокови, музеји итд. — мора претстављати инкарнацију нашег националног уметничког и стваралачког духа, духа Јужнословенског генија. То је наша жеља. Старих Београђана. А на нашим уметницима и архитектима је да створе та дела, која ће омогућити да се и материјално манифестује Београд, као стожер духа свих Јужних Словена. * На постављена питања не желим сувише опширно да одговарам. Бићу што краћи. Први монументални споменик, који Београд има да добије — мора бити блаженопочившем Краљу Петру Ослободиоцу. Тај споменик захвалности за добијену народну слободу — треба да подигне држава, као претставник целога народа, а уз помоћ Београдске општине, као претставника целокупног престоничког грађанства. Колико ми је познато, специјални одбор за подизање овог споменика располаже данас једном сумом од преко 8.000.000.— дин. за ову циљ. Значи, ствар је сазрела за спровођење дела у живот. Где ће бити споменик Краљу Петру — то је ствар детаља; главно је да Београд мора имати тај споменик што пре. У толикој истој мери значајан је и споменик Карађорђу. Њега има да подигне Југославија, јер је он творац Србије, а Србија Југославије! Његово је место на зидинама града. Над капијом, кроз коју је он унео прву лучу слободе нашем народу.

За Карађорђем, треба се сетити у истини народних легендарних хероја Васе Чарапића, Ђакона Авакума и чамџије Милисава! У њима трима сконцентрисана су сва наша вековна витална стремљења ка слободи и сва наша христовски мученичка жртвовања за ту исту слободу. Жртвовати се за слободу исто је толико херојство као и победити у борби за њу! А колико је тек херојство када се својом свесном жртвом доноси слобода своме народу! Споменике овим правим српским херојима и мученицима треба подићи у граду. А како ће се уметнички манифестовати, то је ствар вајарског генија. Ради надахнућа и потстрека за овакве велике вајарске творевине, даћу овде нашим уметницима неколико историографских података и слика, управо скица о тим великим херојима и њиховим делима. Васа Чарапић. Родио се у Белом Потоку под Авалом. Старином је из Куча. 1787 год. Васа се упише у добровољце (Фрајкоре) аустријске који су се борили против Турака. Кад Аустрија закључи мир с Турском, Васа се врати у своје село крај Бограда Скупштина изабере Васу Чарапића за кнеза Грочанске нахије и Турци га приме. Кад су дахије завладале Београдом, одмах су гледали да убију Васу. Зато он побегне на Авалу и тамо је и ноћивао заједно са Марком и Танасијем Чарапићем. Једном, кад су Турци дошли у село, Чарапићи сиђу с Авале, припуцају на Турке и ови побегну у Београд. Тада се Васа „одметне гори у Хајдуке" и прикупи повелику чету. Први пут је дочекао Турке у селу Лештанима. Потпуно их разбио и велики плен задобио. То је било 1804 године. Од тада је Васа увек уз Карађорђа. У отимању Карановца о Петровудне 1805 године, народна песма хвали Чарапића, мимо све друге војводе. Јокић каже да се у оно време продавала нека слика на којој је претстављен Чарапић како зверајући тражи очима Турке са запетим пиштољем у руци. Чарапић је 1806 године највише наваљивао на Карађорђа, да се нападне на Београд. Нападајући на Београд ноћу 29 новембра 1806 год. Чарапић је са својима ишао на Турски шанац између Стамбол-капије и оних сводова у Скадарлији који воде воду у варош. Примакнувши се шанцу, који је већ био осветљен машалама Чарапић се окрене својима, који су притицали за њим, и рекне: