Opštinske novine

Стр. 274

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

— Замном те, браћо! У тај мах при светлости машала, Турчин га спази и погоди баш у крста па му олово избије на мали трбух. — Гле изеде ме пас, закон му његов... Не бојте се! Ено пева Чамџија, викну рањени Чарапић а војници узму Чарапића на пушке и изнесу га на Таш-мајдан под шатор Карађорђа, где је живео још два часа. Тело му је укопано код цркве у Раковици. Тада, када је са ретким хероизмом ослобођен Београд, онда се овако певало по његовим улицама: Београде, велика радости; Чарапићу, велика жалости: Београд се од Турака узе, Али соко Чарапићу паде! Београд, слободни, напредни, леп и кићени сетио се Змаја од Авале и дигао му споменик: улицу од позоришта до Универзитета назвао је Васином ул. Београде, Београде баш и да не осећаш сласти од захвалности, зар не помишљаш да могу опет доћи дани када ће се морати за те главе полагати! Чамџија Милисав. Родио се у селу Борку, V београдској нахији. Превозио је људе на чамцу преко Саве. Вероватно да је стога и прозват чамџија. Одмах у почетку устанка 1804 год. дође у село Вранић, запали турски хан, и нападне на Турке који су седели у хану. Од тог времена Милисав се налази увек уз кнеза Симу из Борка. Никад није тражио власти, ни господства. Највећа би му била срећа да Турке убија и сатире у чопорима. На себи је имао у последње време преко 10 рана. Године 1806 видимо га с Јанком Катићем и Вујицом у Мачви, где се нарочито одликовао у борби са Турцима код Совљака. У јуришу на Београд, 29 новембра 1806 год. Милисав је први продро на шанац, онде где је сада Руски Цар, сео на топ и запевао из свег гласа (а певао је, веле записи као горска вила): „Хај, браћо Срби, крила соколова К мени, к мени, ја сам на ендеку И Чамџија већ на топу седи." Тај радосни глас чуо је смртно рањени Васа Чарапић. Милисав је нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изађе на шанац. И кад Карађорђе чу његов глас рече: „Коекуде, сверова Милисав Бог и душа! Јуриште јунаци да ми не будемо последњи." У устанку 1815 године учествовао је у освајању Палежа (Обреновца). Том приликом буде тешко рањен и после два дана умре код своје куће у Борку. Један од очевидаца вели: Милисав Чамџија био је један од првих јунака Српских а" покојни Јокић каже то је био један бесмртни херој.

Авакум Ђакон. Рођен у Босни, око 1794 године. Књигу је учио у манастиру Моштаници. Од турског зулума пребегао је пешке с Ђенадијем Шуваком, с његовим сином Стојаном и својом старом мајком у манастир Благовештење код игумана Пајсија Ристовића. Кад букне Хаџи Проданова буна, Турци их све окују и дотерају у Београд. Пајсија са великим бројем Срба набише на колац усред Београда. Кад је дошао ред на Ђенадија, његовог сина Стојана и на Ђакона Авакума, Ђенадије са сином изјави да хоће да се потурче да би сачували главу. Позову и Авакума да то учини, али он то не хтедне. Авакума су Турци наговарали да се потурчи и обећавали му много чега, али га никако нису могли склонити на то. Кад је дошло време да га погубе дали су му да носи колац на који ће га жива набити. Носећи га кроз београдске улице, он је гласно певао: „Нема вере боље од Хришћанске. Срб је Христов, радује се смрти. Страшни божји суд и Турке чека, Па ви чинте шта је вама драго. А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда." У тај час његова мајка приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да би сачувао свој живот а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље. На такве речи овај рођени српски витез почне београдским улицама на ново певати и песмом мајци одговарати: Мајко моја, на млеку ти хвала, Ал' не хвала на науци таквој, Брзо ћеш се обрадоват' сину Док пред божје изиђемо лице. Смрт избавља од свакијех беда Цвет пролетњи тек за зимом иде; Благо томе ко раније умре О мање је и муке и греха, Па што коме Бог и вера деда А још има браће на свијету". Дошавши на само место погибије Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умире пре времена. — А збиља, рећи ће младић смешећи се пред сакупљеним светом: умиру ли и Турци кадгод? — Е, па умиру, дабогме! — Онда је свеједно, а пре а после: што пре умрем, мање ми је греха! Видећи оволику исполинску снагу у вери својој и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују те га не набију жива на колац, него му прво срце прободу ножем, па га мртва набију на колац и усправе међу остале, мученике поред пута, који је ишао од Стамбол капије и водио Теразијама. Тако је јуначки свршио свој живот млађани витез Ђакон Авакум. Слава му до века!