Opštinske novine

^тр. 282

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ништа, сем руку. Пузали су се уз бедеме по дугачким мердевинама, гушали се горе с Крџалијама и Јаничарима и с њима заједно п^дали у дубок ров смртно загрљени. У овај исти ров по коме сад мирно лети бела тениска лопта. Отпор је био очајан; врева и галама горе на бедему показивали су да су Турци већ били у забуни: Карађорђе је био већ под самом капијом и рањавећи своје руке и гњечећи своја рамена наваљивао је на тешка железна врата. И железо је попустило... као кад протече каква река, тако је тога тренутка кроз та врата протекла турска власт над Србима!

Споменик Крађорђевим јунацима, изгинулим при освојењу Београда 1806 год. подигнут у Карађорђевом парку

Израњављен и окрвављен пролетео је тада Карађорђе кроз капију тако неодољиво, да Турци нису имали времена да подигну другу много већу ћуприју- која је водила под сводове Сахат-куле, а Карађорђе је са бедема Сахат куле посматрао низове кајика и шајки којима су Дахије бежале низ Дунав... од тога дана, по рукопису Евлије Челебије, Турци су ту капију прозвали: Роспи... (омрзнута) капија. А имали су и зашта! Али ја мислим да нема никаквих разлога да и ми ту капију мрзимо, нити да смо равнодушни према њој. Она је данас у врло жалосном стању. Пре извесног времена из сводова те историјске капије ишчупана су она претешка крила од туча и железа, о чије су мертечке јексере искрвавили своје руке и рамена год. 1806 Карађорђе и његови уста-

ници. Може ли та капија и даље стајати без икаквог обележја, без потсетника. Поратна омладина је врло заборавна. Да ли ће мирни шетачи, између укусних алеја, посматрајући црни отвор изнад зелене пелузе знати трагедију тог отвора, бедема изнад њега и рова испод њега? Да ли ће претегнути онај звучник ^ мађарским циганијадама или повест Карађорђеве капије? И није ли било места за тај звучник на другоме крају него баш испред ње? И није ли нама потребан други један сасвим другачији звучник који би сваких пола сата као са Лутеранске цркве довикивао: Београђани, пре читавог века, ради ваше слободе, Карађорђе је на ова врата лупао својом окрвављеном песницом! Треба учинити нешто више него обичну рестаурацију. Нема места на Женевској тврђави које није украшено рељефима из живота Виљема Тела. А шта је урађено с бедемом нашега Тела из 1806? Ништа! По бедемима лево и десно од његове капије, у линијама уметничких рељефа ми бисмо требали да читамо своју историју. Не треба нарочитих инвенција; онако како се је десило: голоруку рају са својим војводама наоружану секирама, вилама, косама, како се пужа уз бедеме и гуша се с Турцима. Уосталом, како би та историја била исписана по бедемима ствар је уметника. Али њу треба исписати што пре. Да је читамо онако седећи на удобној клупи у декору цвећа и зеленила и да у златастом праху сунца које залази гледамо голоруку рају са својим војводама како се грчевито пужа уз бедеме, допире до врха, опет пада доле загрљена с каквим Крџалијом, наваљује секирама, моткама, вилама и готово шакама осваја тврди Сингидунум и доноси себи слободу. И нама. Пред таквим документом, странци би скинули капу, а омладина би се васпитала, и не би се десило да се неки разнежени господичићи из тенис клуба расрде што им лопта пролети кроз отвор Карађорђеве капије, кад би дознали да су кроз ту исту капију пролетале крваве главе њихових предака... Толико о Карађорђевој капији, а у исто време и о наслеђеним и од историје дарованим споменицима које смо забаталили. Има их још много; овде је мало места за то, они су предмет једног дужег историографског реферата. О споменицима који су се до данашњега дана затекли на Калемегдану, треба донети одлуку да се разместе и пренесу на друга места. Овако како је Калимегдан данас натрпан споменицима, он представља као неко гробље. Имамо ситничарску навику: локализујемо се. Београђанин хоће да му је све на Теразијама: стан, биоскоп, фризер, трговац, трамвај итд. Тако исто све споменике хоће да натрпа на Калимегдан, па и оне којима ту није места. На Калимегдан још нису дошли споменици који су везани за његов историјат.