Opštinske novine

Слободан Ж. Видаковић

Проблвми социјализациЈе

I Потребно је да, пре свега, нарочито расправимо шта се у савременој науци разуме под појмом социјализације?! И ако се на први поглед чини, да је дефиниција његова лака, она је у ствари компликована, недовољно прецизна, и, као свака дефиниција, још и непотпуна. Разнолика су и врло произвољна тумачења. Једни у социјализацији гледају потпун синоним етатизације, т.ј. преласка најкрупније приватне својине, каоисвих важнијих јавних функција у државну, кроз једну врсту законске револуције. Други, са много мање права, под социјализацијом разумевају преображај целокупне приватне својине V друштвену, и замену њеног индивидуалистичког обележја социјалним. Прво схватање претставља базу државног социјализма; друго— свих социјалистичких ортодоксних учења, без обзира на веће или мање програмске нијансе између њих. Међутим, између ова два схватања, као крајња, постоји читав спектор нарочито кад је реч о социјализацији јавних функција, коју данас заступају и нимало екстремне групе. Бг. Андреја Штампар, један од наших фанатизованих претставника социјалне медицине, даје овакву дефиницију* о социјализацији: „Сматра се да је једно звање социализирано ако оно ради: а) за опште, а не за лично добро; б) за стварну потребу ,а не за трговину; в) ако је обухваћено заједничком сарадњом." Нас у овом чланку интересује само социјализација неколико слободних професија, блиских комунално - социјалној политици градских општина; на првом месту лекарске професије и с њом у вези апотекарске и бабичке. У важније варошке слободне професије долази и инжињерско-архитектонска, али за њом, бар за сада, нема ни социјалних потреба, ни тенденције за социјализацијом; и адвокатска, за коју еви напредни претставници социјалне политике налазе, да је треба што пре аташирати првостепеним судовима, тако

* Др. А. Штампар; „Социјална медицина", I део, .стр. 256.

да у тој новој формацији адвокати добију ранг судија, а своје функције у новој, социализираној форми врше бесплатно сиромашним класама, а богатијим, у корист државе, по извесној сниженој тарифи. Противу социјализације тих слободних професија, наводе се два аргумента, по мишљењу противника социјализације уопште, тако снажна, да се њима не може учинити никакав приговор. То су ови: Својина је уставом зајемчена и неприкосновена, а њено рушење није само повреда устава него и самог данашњег економског поретка; и други: ако се слободне професије социјализирају, наступиће једна општа стагнација у друштву, прогреса неће бити, јер социјализација убија личну иницијативу, врши неку врсту моралне дегенерације, убија лични интерес и спржава крила сваком полету духовном, моралном и материјалном. Да расмотримо у главним потезима јачину оба приговора, објективно и без догматичких предрасуда. Нове поратне прилике измениле су добрим делом старе формуле о приватној својини. Никада својина није била мање неприкосновена него данас, и ако је принцип њене суверене неприкосновености спроведен кроз све светске грађанске уставе. Социјализација, блага и постепена, врши се непрекидно. Процес извесне трансформације својине одиграва се годинама пред нашим очима,'нечујно и без ларме, да га ми тако рећи и не осећамо. Државе, са својим законима, намећу се као сувласници или ортаци великим приватним предузећима, индустриским или не, банкама, новчаним заводима, рудницима итд. Многа предузећа, такође пугем закона, добивају на место ранијег индивидуалног власника, државу и општину, као неку врсту социјалног власника. Овде би још имало места приговору, да се држава и самоуправа као власник у чисто економском погледу ни мало не разликују од појединца власника. То је тачно. Али је исто тако тачно, да се културна и прогресивна држава и самоуправа као власник увек одлику.ју правичнијом социјалном политиком него обичан принципал. * Питање социјализације јавне службе далеко је лакше. Оно једино по форми вређа