Opštinske novine

Позоришна хроника:

„Ујјезћ" од Бранислава Нушића

Били смо већ навикли од последњих година на овамо да сезона Нар. Позоришта — иако се оно, званично, отвара редовно већ 1 септембра — у ствари почише обично тек за месец. дана или и више доцније, колико већ треба да би се за време летњег одмора заустављени апарат, полако-полако и не без муке, поново покреруо и ставио у функцију. Овај пут се отступило од те већ готово освештане и толико комотне традиције: управник, г. Брана Војиновић, сматрао је да када сезона једном већ почне;, она треба и уистини да почне —• и приступио је одмах озбиљном раду. Тако смо већ 4 септембра о. г. добили једну добро спремљену премијеру — и то једну нашу домаћу премијеру. Вреди ту одмах одати признање управи за тај њен гест и пожелети истовремено да њиме буде и установљен један сталан узус, наиме: да се и будуће наше позоришне сезоне отварају отсад увек по једном оригиналном премијером, како би се и на тај начин афирмирало неприкосновено начело да је први задатак нашег Нар. Позоришта: гајење наше националне драме. Још до скора је пуно и безостатно спровођење тога начела или програма било ометано оскудношћу или барем — рецимо — дисконтинуалношћу наше драмске продукције; у недостатку сходних наших оригиналних дела, морало се, ради постављања и одржавања нашег позоришта на једном савременом европском нршоу, дати у његовом репертоару много више места страним комадима, но што је то са његовим званичним „народним" називом и карактером можда сношљиво било. Скромно, спорадично и више само онако из патриотизма и „пријатељства", доспевали су, крај доминирајућих иностраних аутора, с времена на време, до позорнице и наши домаћи писци — који, изузев малобројних неколико светлих имена, свакако и стварно нису још могли озбиљно да конкуришу са својим туђим колегама. Од последњих неколико година на овако, међутим, то стање, тај однос изменио се знатно: наша домаћа драма ојачала је, узела је један полет, услед којег је стекла права и могућности да заузме на нашој сцени једно много видније и достојније место но што га је имала ту још недавно. Доба њене малолетности и другокласности прошло је; она данас може већ, слободно и без зазора, да стане у исти ред са својим још јуче несравњено јачим и успешнијим ривалима. Управа г. Војиновића је као прва схватила интелигентно ту нову чињеницу — која означава и једну вову фазу у развоју нашег Нар. Позоришта — и она је повукла логични .закључак тог свог сазнања, исти-

чући, јасно и недвосмислено, онај, све до сада, увек, некако само упола усвајани и спровођени националнопозоришни програм. Прва премијера ове сезоне била је једна манифестација тога смера; — једна утолико успелија манифестација што је она спроведена у знаку оног нашег аутора воји је, у своје време, дао први потстрек, а који претседава, импозантно, још и данас оној обнови наше драме, односно, комедије, на коју смо малочас указали — мислимо, наиме, на Бранислава Нушића. Његова нова комедија „Ујеж" — скраћеница од „Удружење југословенских еманципованих жена" — је једна веома уепела друштвена сатира, а уједно и „комедија карактера" у класичном смислу речи. Једна весела, праскава — нушићевска — шала, кроз чије вицеве и враголије, међутим, избијају, овде онде, изненадно — или можда не толико изненадно! — нека суморна и горка опажања, нека забринута, болна размишљања о овом нашем тако чудно расклиматаном, растрааном данашшем животу, за који нико не зна куда стреми? — куда срља? — Стари ведри БенАкиба смислио је можда то шаљиво женско удружење чије грлате чланице брбљају, сплеткаре, немилице, на бескрајним и безбројним оедницама, а занемарују своју кућу, док им јадни мужеви морају сами да пришивају дугмета на прслуке, да гурају дечија колица и т. д. — да, али овај нови, данашњи Нушић, Нушић из г. 1935, учинио је сада и ооетио је дубоко — и наличје, другу, озбиљну, проблематичну, па ваљда и трагичну страну те добре, старе, нашке шеге: у запуштеним кућама, породицама могу да настану и веће невоље но да загори Зсшршка или да нема ко да пришије дугме! — Ту су, пре свега, деца, девојие као и дечаци којима, без родитељског — нарочито, материнског, — надзора, у данашње доба, у данашњој великој вароши, прете разне опаености; опасности чија скала иде од прераног, вештачки изазваног. еротичког буђења и љубакања мале, још једва шипарице, преко већ крупније, у санаторијуму за породиље оиончане љубавне афере одрасле младе девојке, све до криминалности промангупираног гимназисте који обија фијоке и каое и доспева до главњаче. Таква чуда и покоре доживљује са својом децом и г-ђа Лазић, претеедница „Ујежа", која се предала душом и телом том удружењу, а забаталила своју породицу г — баш да би „регенериоала" и „спасла" породицу, и праву основу друштва". Сл)гчај је трагикомичан. Имамо ту једну праву трагивомичну захукталост, једну трагикомичну противуречност између хотења и спровођења, између тео-