Opštinske novine

Стр. 716

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

рије и праксе — која је дотерана до готово молијеровског интензитета фактом да јунакиња комада, надриревносна г-ђа Лазић, још и после катастрофе не увиђа своју обману, своју трагикомедију, но хита већ на први телефонски позив на оедницу, остављајући за собом свој разорени дом и погруженог мужа са незаконитим унучетом на крилу. Над „Ујежом" лебде велике сени Стерије и Молијера; Стеријина горчина из „Родољубаца" и Молијерова пикантна иронија, персифлажа из „Научних жен.а" или „Смешних каћиперки". Нушић се пласирао међу њима, са укусом, хумором и неком суморном усрдношћу. Претстава је била складна, жива и темпераментна. Глумци су је носили са љубављу и полетом. Највећу похвалу заслужује г-ђа Деса Дугалић која је фино и оштро истесала не баш лаку улогу г-ђе Лазић, продубљујући и истичући нарочито н>ене драмске, трагичне моменте — дакле језгро комада. Г-ђе М. Поповић и Л. Петровић дале су две фигуре (служавка и руска бабица) пуне све'жег реализма и хумора, г-ца Хаз (као посрнула ћерка) искрених драмских акце-

ната и неизвитоперене девојачке грације. Г -ђе Стокић, Микулић, Златковић, Пауновић и остале пружиле су једну веома занимљиву, брижљиво израђену и богато диференцирану галерију „еманципованих жена". Мала Хетова, иако овај пут нешто афектирана у тону, показала се као добра глумачка крв. Од мушкараца, истакао се, пре свега, г. Новаковић својом зналачки израђеном и трагично ооенченом карикатуром несрећног мужа и оца, а после н>ега, одмах, г. Н. Поповић успелом гротескиом стилизацијом једног сродног типа. Г. г. Старчић и Васић, у мањим улошма, били су на свом !месту, док би мали Хет, иначе окретан и живахац, имао још да се ослободи од извесног угластог маниризма који кочи »егову креацију и, уопште, »егов уметнички развој. — Код овог комада незнатни задатак режије решио је дискретно г. Ј. Кулунџић. Премијера је имала карактер једног „свечаног вечера", гледалиште било је пуно до опследшег места. Публика је примила „Ујеж" топло и срдачно, и аутор је после друтог и трећег (последњег) чина увек поново морао да се појављује на рампи да би ое захвалио на бурним и неокончаним овацијама.

„Болга, Бол.га" драма од Душана НмГ&олај евића

Г. Душан Николајевић осетио је, уочио је један велики и веома важан факат, или тачније, чињенични однос: да је, наиме, главна покретна сила, да, сама душа, и старо-руског, православно-словенског идеализма, и нове бољшевичке идеологије, једна и иста, огромна и несводљива мржња на Европу, на „трули

Соња, (г-ца Ружица Текићева) Андреј (г. Петар С. Петровић) и Иван (г. Војислав Јовановић) у комаду „Волга, Волга" од г. Душана С. Николајевића запад". Он је тачно осетио, а, очигледно, и дубоко проживео ту чињеницу — и из тог доживљаја искрсла му је идеја о могућности једне синтезе, једног величанственог измирења између старе и нове Русије баш на основу и у знаку тог њиховог заједничког антизападњачког бунта и непријатељетва. За г. Душана Николајевића то непријатељство не претставља неко просто историјско или етничко-психолошко питање,

неки, рационално, научно, проучљив, расправљив, па можда чак и решљив међународно-политички проблем, већ једну вишу, резонски нерасветљиву и неотклоњиву судбинску нужност, један неумитан, мистички предодређен императив русне, свесловенске душе, њену врховну, свирепу и узвишену фаталност — која „има да се испуни". Могло би се, свакако, дискутовати о логичној, етичкој и хуманој исправности те концепције, а нарочито о њеној допустљивости са једног чисто, строго хришћанског гледишта; •— једно је, међутим, ван сваког спора: да она живи и делује, ефикасно, у осећању, у свести, па и у директном хотењу безбројних Словена и да је њен мистички, исто као и њен трагични патхос опојан и неодољив. Та концепција, управо, тачније, та мистичка вера и ћ>ен силовити патхос захватили су, надахнули су драматичара Николајевића — и он је из н>их развио, саградио своју нову драму „Волга, Волга!", у којој се, сликовито, симболички, испуњује она велика фаталност измиреша између старе и нове Русије ради једног будућег, страховитог и спасоносног, апокалиптичког похода на Запад. Достојевски, претставник старе православно-хришћанске Русије нагин>е се, при крају узбудљивог поеледњег призора, уз екстатични узвик'. „Уништи Европу!" на руку вођа нове Русије који га, такође потресен, прима у свој загрљај — док се на расветљеном небу појављује огромна визија крста и оних који свечанб указују на њега. Један симболички драмски поем, једна мистерија која, поникла из непрозирних дубина једног необузданог, али жарког словенско-расистичког мистицизма, има, исто као и тај н>ен извор, своје засебне претпо-