Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

трановићем. Међу њима је и знаменити Павле Јосиф Шафарик. Сви су они дописни члановц Друштва Србске Словесности. Београд је свестан да баз добрих школа земља не може напред. Зато показује сву вољу и заинтересованост да се појача тек основани школски фонд; даје и прикупља лепе прилоге. У хуманом раду чине се, такође, први кораци. „Обшчество Београдско завело је шпитаљ". (Сама ова реченица довољна је да покаже колико је биз говор народни у Београду). То је пова болница за бедне, оскудне и сиромашне болеснике. Са подизањем ове прве београдске општинске болнице ишло је веома тешко. Читава и невеоозатна прича. Прво су изабрани болнички тутори и они су се састали празних ш,ака, па су посде дугог договарања, одлучији да чекају пову згодну прилику, да најпре купе једну башту. Башта би се обрађивала, а у исто време била би згодно место на коме се може подићи болница. Приход од ове баште гомилао би се постепено, па би се тачо и на тај начин подигао ,,болнички дом." Башта је, заиста, купљена у фебруару 1842 године новцем од прилога Мише Анастасијевића и Браће Симића. Они су приложили за болницу, односно за куповину баште, по две стотине форината. Тежак почетак. Он има још једну лепу епизоду. Јавља се и трећи поиложник у лицу Николе Селаковића, члена Управитељстза вароши Београда. Селаковић је похлонио болници за три године један од сто од прихода своје куће, што ће сигурно по два талира на годину изнети. Дакле, за три године прилог чини шест талира. Колико је била потребна Београду ма и најмања болница, најбоље нам доказује и овај псимер. „Новине Читалшита Београцског", од 28 марта, 1847 године, доносе следећу вест: „Ко добро какво дело без сваке стране намере своје, но само по чистом нагону доброг срца свог учини, обично нити тражи, нити је рад да се исто чује и разгласује. Но ипак смо ми дужни свако тако дело, какс« нам до знања дође, пред јавност изнети, општег добоа ради, да би се таквим примером и други сваки на доброчинство узбудио, па тако и с ове стране се то р.аспростиоало и умножавало. Један добоотвор непознат остати желећи, предао је Упоавитељству ове вароши сад о празницима 100 гроша да се поделе сиромасима. Овд милост подељена је овако: Марку амалину, који од десет месеци тешко болује — 24 гроша. Жени која више година болг/је и лежи у пегитери калемегданској — 12 гроша. Даници сакатој — 16 гроша. Удовици покојног Наума, која има шесторо деце — 24 гроша.

Димитрију Дели Стојановићу, у Палилули, који од дужег времена болује — 12 гроша. Удовици Ајриби која је ситном децом оптерећена — 12 гроша." Као што се види, милост се делила само болеснима, онеспособљеним и оптерећеним ситном децом. Али је овде најинресантније што налазимо једну самохрану жену да више го дина болује и лежи у иештери калимегданској. Ц! ј У ово доба отклоњена је и једна велика препрека која је делила Београд од Европе — каоантин у Земуну. Најпре је, 1841 године, карантин спуштен на први период, то јест, ублажене су у многоме његове строгогости, па је ускоро сасвим укинут. Док је постојао карантин, може се рећи, Београд је био удаљен од Земуна за две недеље дана хода, али после укидаља карантина Земун се приближио Београду и Београд Западу толико колико су биле удаљене обале Саве и Дунава једна од доугих. Топчидер је остао летња резиценција и кнез Ми^ато последње лето својз прве владавине, 1842 године, пооводи у Топчидеру. Иако су кошије — коњске трке — на' којима су учествовали активни официои — почеле тек за воеме доуге владазине кнеза Михајла, 1863 године, и то на тркалишту у Палилули, ипак се у Београду још 1842 године приређивао такозвани енглески коњотрк. Какви су били ови енглески коњотрци видећемо одмах. Забележено је, да је београдска публика у лето 1842 много више волела ове коњотрке него своје п^во и једино позооиште. ,,Све ое мање Театер посећује... И кад узмемо како Београђани неуморно енглески коњотрк пооде, не можемо се задожати да од срца не узданемо. О, Србљи, Србљи, кад ћете престати туђе уважавати и подпомагати, а своје ппезиоати, Сви наооди сматоају театео као најприкладнију способ образовања, а вами је повољније глецати како се беспосличаои на коњима превкћу, него такову забаву имати, гди је и наука прикопчана. Особито је поимедбе достојно, да Беогоађани нерадо чују, кад се какво дело на Театоу повтооава, а при коњотрку ни мало им досадно није по пет и шест реци једну исту ствар, с малим само неким изменама, гледати..," ' * Такав је, у неколико повучених линија, био Београд као поестоница прве године. И он је сад почео да напредује и да ее украшава. У напоедовању су му помагали ревносни Београђани и сви родољубиви синови народа, јер се онда овако мислило: ,,Ако игестониџгЈ дично украсимо, цела ће земља бити украгиена. Престолна је варош круна целе земље. Она увек 1 блиста примером и за све остале вароши.-."