Opštinske novine

Стр. 52

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ришта умро је у Београду за време најживљег рада позоришта „Код Јелена'. Имамо неколико интересантних података из новина о Београђанима као позоришној публици из овога доба. Тако је Ђурковићево! позориште давало 6 јануара 1848, на Богојављење, „Владислаза , од Јозана Стерије Поповића. О овој претстави, писало се између осталог и ово: „Позориште је било пуно гледалаца из чега закључујемо, да публикум наш љуби и почитује народна позорија. — Позоришници (глумци) су добро играли... Овом ћемо прили.<ом приметити да би потребно било да се скидају шешири и високе капе у театру од стране публи.се, јер ина 1с ако по досадашњем остане, многи ће престати тамо долазити, само зато што се из стражњи клупа ништа на бини од шешира и капа видети не, може." О наредној претстави, „Алпијској Пастирки", каже се ово: „Осмога јануара увече, на корист г. Петра Протића, члена позоришног друштва, престављена је „ Алписка Па тирка , романтично позорије у три дејства, г. Протићем прерађено. После овога следовао је велики јуначки табло: „Паденије Зрнниа код Сигета". ПозорИште пуно. При свем том што је добро играно, чуло се у два три маха звижда&е у театру, по чему закључујемо да то није чинио онај који стање позоришта нашег познаје, већ неки ветрењак из несташлука или личне мрзости." Бурни догађаји у идућој години, 1848, прекидају рад и овог позоришта, али Београд је одушзвљен за позориште, схватио је сав његов значај и хоће да га има, по сваку цену. Крајем 1849 године у Кнежевој пивари диже се трели олтар Богињи Талији. Тамо сад омладинска дружина, у којој су Лаза Прапорчетовић, Ђорђе Малетић, Стеза Тодорозић и Мата Карамарковић, даје дилетанске позоришне претставе са циљзм, да „постуТСним привређивањем положи основ фонду за сталну позоришну зграду." Колико је овај покушај дилетаната изгледао у прво време неозбиљан чак и Љубомиру Ненадовићу, најбоље показује ова „домаћа новост" из његове „Шумадинке", од фебруара 1850 године: „Гласови о театру у Шабцу, Крагујевцу и по другим местима у Срблји, по5удили су и овде млађе чиновнике да се договарају, како би се у Београду театер' завести и одма играти могао... Који би у игрању участвовали, има ји доста, но три су највеће препреке које ће то друштво тешко надвладати: „Прво што немају новаца... друго јз, што на ту цељ немају скупљене ни крајцаре, и треће, што је најглавније, што немају пара". Ипак се за две године и „позоришна ситуација" толико изменила у Београду, да је 11 еептембра 1852 положен камен темељац

за велику позоришну зграду на Зеленом венцу. Свечана церемонија извршена је рано ујутру, у 7 часова. Један свештеник осветио је најпре, воду, па после благословио овна, који је у темељу заклан и радницима поклоњен... У БеоГраду су били једино незадовољни избором земљишта за подизање позоришне зграде. Ово незадовољство исказано је у једном допису у ,, јужној Пчели", од 13 фебруара 1852. Тамо се дословно каже: „Одавно се поговарало, говорило и писало о нужности да се једанпут театер у Београду сазида. Као што се опомињем и „Војвођанка је прошле године ову вест са ускликом објавила. Но све су ово засад биле само жеље. Сад можемо с великом радошћу из извесног извора јавити да је за стварање ове жеље почетак учињен. Кнез у согласију са Саветом решили да се театор зида, на коју је цељ правитељство и плац до окружног суда безплатно уступило. Многима се место не допада, због тога што је то једна баругитина и подводно место, гди ће се за сам темељ више потрошити, не1о што би се на најлепшем месту — особито на Теразијама добар плац откуиити могао. Терен је, заиста, био врло несрећно изабран. Идуће године прекинути су радови на зидању и тако су остале „театралне развалине на Зеленом Венцу' које су Београђани дуго, са тугом и жалошћу, Посматрали, све док нису 1869 добили данашње београдско Народно позориште. * Да напоменемо, на крају, да се при завршетку ове прве деценије први пут у Београду почело озбиљно да мисли и на грађење железница. То је било доба кад су још кроз Београд пролазили каравани камила, Забележено је, да јз у лето 1852 прошао један необичио дуг караван у коме је било преко три стотине камила, натоварених дуваном за Аустрију. Међутим, ево, Енглези су се били одлучили да праве железницз у Европској Турској. И у Београд су стигли Енглези, у јуну 1852. Нсвосадски „Србски Днееник", нозопокренути лист чузеног Данила Медаковића, доноси у своме треаем броју, од 28 јуна 1852 родине, овај допис из Београда: „У млогим новинама, а особито у јужнословенским, било је говора да ће Енглези предузети да правз путове преко турскога царства у Европи. Све је то скоро било само говор. Пре мзсец дана дошли су овамо неки Енглези, а то су, као што се говори, ;инџинири енглески, послани од стране правитељства великобританског да уоче правац између Цариграда и Београда за прављење гвозденог пута између две речене вароши. Овде станујући генерални конзул великобритански