Opštinske novine

Стр. 526

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Она је основана тек пре годину дана, Њено оснивање диктовано је потребом удружјивања јер се појединци, којима често недостају сретства, не могу са много успеха борити против сваковрсних недаћа живота. Потпорна задруга је својом појавом попунила не само осетну празнину у социјалном животу београдских позоришних трудбеника, већ је постала матица свих службеника, без обзира на м>ихов социјални или уметнички ранг. За релативно кратко време постојања наше задруге дошло се до најиунијег уверења да су њени циљеви и здрави и корисни. То је разлог што је Потпорна задруга за ово време стекла толико чланова да је бројно надмашила друштва, слична по циљу, која постоје чак и педесет година. Изасланик Њ. В. Краља капетан корвете г. Вуковић и званице на слави Потпорне задруге особља београдског Народног позоришта Али осим реалности својих циљева, Задруга за свој брзи развитак има да захвали једћој особитој околносги која одувек прати сваки подухват позоришних људи: то је симпатија коју београдска публика и штампа увек

нештедно раеипвју кад смо у питању ми, чланови београдског Народног позоришта, и благонаклоност која са високих и највиших места. Кратко време по оснивању, Потпорна задруга је стављена под високу заштиту Његовог Височанства Кнеза-Намесника, Који јој је указао изванредну пажњу и обилну потпору, остајући тако у традицији дома Карађорђевића помагања просвете и уметности. Под тако моћним протекторатом Задруга је за ово време рада могла да забележи читав низ усгаеха, под тим протекторатом она данас слави своју славу, дан отварања обновљене зграде Народног позоришта, за коју је везано службовање велике већине данашњег особља. 6 јуна 1922 године у Београдском народном позоришту, изниклом из ратних рушевина, подигла се први пут завеса после једног дугог и мучног периода борби за народно ослобођење и уједињење, и тај датум остаје значајан не само по његове чланове, већ и по културну историју новог, Југословенског Београда. Извршујући веома пријатну дужност, у име Управе Задруге молим господина Изасланика Његовог Величанства Краља да на највишем месту буде тумач наше дубоке оданости и безграничне љубави према нашем младом Краљу, Његовом Величанству Краљу Петру II, Њеном Величанству Краљици-Мајци, Нашем Високом заштитнику, Његовом Краљевском Височанству Кнезу-Намеснику и васколиком Дому Карађорђевића. Крај швора г. М. Стојановића пропраћен је одушевљеним клицањем Њ. В. Краљу, Њ. Кр. Вис. Кнезу-Намеснику П-авлу и целом Краљевском Дому. После говора г. М. Стојановића изведен је веома успели концертни део, који су изводили прваци наше Опере: г. Холотков, г-ђица Мезетова, г. Ж. Цвејић и г-ђа Бугариновић. На јектенија веома је складно одговарао одлично увежбани хор задругара. По завршеном концертном делу гостима је сервирана богата закуска.

Јубиларни концерт Првог београдског певачког друштва

Прво Београдско Певачко Друштво које је основано 1853, на Спасовдан ов. г. одржаљо је концерат у сали Коларчевог универзитета. Концерт је отворио већник и претеедник Културног Одбора града Београда г. Душан С. Николајевић овим говором: „Радосно сам се одазвао позиву Првог београдског певачког друштва да ово свечано вече отворим. Па, ипак, морам одмах рећи да је моју радост мутило моје уверење, да у једној овако краткој речи нећу моћи ни набројати а камоли истаћи све важније моменте из живота овога нашег старог и заслужног културног друштва. Прво београдско певачко друштво основано је 1853 године. Тада је у малој и вазалној Кнежевини Србији владао т. зв. уставобранитељски режим. Овај режим, који не беше у сташу да усклади накнадно јављене прохтеве војводства с једним модернијим биро-

Кратизмом; овај режим који је, због тога, доста ометао еволуцију демократске мисли Србије, ипак је/, крај свих својих противречности, с времена на време тражио један дужовчи прогрес. Иако није имао снаге ни да јасно види у чему је истински духовни прогрес ни да одлучно иде једним путем који би нашу земљу истински култивисао, Уставобранитељски режим је 1853 културно добио тиме што је приватна иницијатива основала у Београду певачко друштво. У почетку друштво је било само за забаву. Певали су се на нашем језику преводи страних песама, али је карактеристично да су стране песниве преводили наша два знаменита писца: Љубомир Ненадовић и Јова Илић. Љубомир Ненадовић је србијански оџаковић. Он је у љубави и пошти коју је имао за свога оца, великога државника, законодавца и великога историчара наше Буне, Проту Матију, и за