Opštinske novine

9

Културна хроника

465

равнотежу и пада на ону страну где јој је крило лакше. То черупање пера мора се вршити чешће, чим би пера порасла птица би одлетела. Да би се таЈ посао упростио, биће доцније код сваке барске птице ампутиран последњи зглоб на једном крилу. У близини кавеза барских птица, у засебном кавезу, налази се пар амазонских папагаја. Мужјак добро говори, а женка слабо. Затим је Њ. В. Краљ дуже разгледао птице пеиачице, које се налазе у једном великом кавезу, где има вештачког дрвећа и шибља. У овом кавезу има наших домаћих певачица: чешљугар (штиглиц), цајзел, конопљарка, зеленуша и таласасти (пругасти) папагај (најмања врста папагаја); а има и страних: тиграста зеба, јапански галеб, афрички врабац (обични и златни), црвенокљуни ткач (тка фина гнезда). Мужјаци птица преливају се разноликим живим бојама. Готово све ове певачице извијају дивне песме, врло богате тоновима и пријатне. Имају врло разви;ен слух. Њихови млади уче се певању брзо и лако сд старијих. Ако имају боље учитеље, науче и лепше да певају. Мало даље се налазе грабљивице: Гавран гробар (спада у породицу гавраница или вранова, али је по начину исхране грабљивица); храни се најрадије лешинама. То је онај злослутни гавран који се -'есто спомиње у нашим народним песмама. Има врло јак кљун и чврсте ноге. У нашем се.врту привикао на посетиоце. Чим га позову „гаво", он трчи и отима храну из руке. Са њим у истом кавезу живе: јастреб кокошар, шкањац мишар и еја стрнарица. Мало даље налазе се ноћне грабљивице, сове, у засебном одељењу, са дупљама и рупама у камењару, где се оне завлаче кад спавају. Велике очи су им истакнуте напред, зенице се јако шире. Виде ноћу много боље него дању. Дању обично мирују на једном месту, најрадије у дупљама дрвећа и у пећинама, а ноћу оживе и лове врло вешто ноћне сисавце. Гутају их целе и врло брзо пробаве, а кости и тврде делове избацују на уста. Често налове толико много мишева да их оставе као резервну храку. Све су врсте сова корисне птице, јер обично лове штеточине. Имају јако развијен слух. Перје им је лако и растресито, па се не чује кад лете. У нашем врту се налазе неколике врсте сова. Највећа је буљина ушара, господствена, достојанствена; тамани све што стигне, напада и веће животиње. (Све птице осећају да им је она непријатељ, па јој се свете дању, када је немоћна. Чим спазе буљину, све птице, — јастреби као и певачице, узбуде се и навале на њу са дивљачким крицима. Мржња према буљини занесе их толико да не запажају опасности које им прете: Ловци привежу буљину за неко дрво, да би привукла на себе друге птице, и тако улове велику количину птица). Ту се налазе још: шумска сова, јејина дремавица, ћук и лепа сова са велом. У зверињаку налази се велики кавез најопаснијих грабљивица, орлова, за које се Њ. В. Краљ нарочито интересовао. Кукасти и шиљасти кљунови и снажне повијене канџе опасна су оружја којима је нрирода наоружала ове животиње хајдуке. Боја перја им је обично мрко-смеђа. Очи су им ванредно оштре. Перје јако, удешено за сигурно и дуго ле-

тење. Мужјаци су лепши од женки. Да се свиде женкама, они изводе смеле и дивне летове, као највештији авијатичари. Ове грабљивице лове већином живе животиње, шчепају их у лету чврстим канџама као кљештима и кидају чврстим кљуном. Један део се храни најрадије лешинама (лешинари). Највеће између њих као сури орао ј ; нису друштвене птице; живе усамљено; друже се само мужјак и женка и брину се за своје птиће док не одрасту. Сваки пар има своје засебно ловиште. Подељене су им „сфере интереса", као, уосталом, и код људских грабљивица. Имају здраве стомаке, који врло брзо сваре храну. Длаку, папке, перје и кости, које стомак не може да свари, избацују ове грабљивице у виду грудвица на уста. Могу врло много да једу, а могу да живе дуго и без хране. Својим широким крилима дижу се у највеће висине, и спуштају се хитро као стрела кад угледају плен. Све грабљивице у овом кавезу пореклом су из наше земље. Ту се налазе орлушине или супови: Крагуј монах, највећи, најлепши и најскупоценији лешинар. Дугачак је преко један метар, а кад рашири крила широк је преко два и по метра. Крагуј Селоглави, ружан, са прљаво белкастим перјем. Користан је, јер једе стрвине и нечист. Стари Египћани су у њему гледали симбол родитељске љубави и украшавали су његовим сликама своје грађевине. Слична грабљивица је бела цркавица. У истом кавезу се налазе грабљивице које спадају у породицу сокола: Сури орао камењар, који живи по високим планинама. Има лепо мрко перје, необично је јак и одважан, има ватрене продирне счи, величанствен лет. То је познати краљ птица, кога песници величају као симбол слободе: „Ор'о гнездо врх тимора вије, јер слободе у равници није" (Мажуранић). Храни се животињама, које хвата у лету, а хоће да уграби и дете и однесе у својим снажним канџама. То је тај орао који се налази као симбол на многим грбовима. У Азији приучавају орла на лов, као код нас сокола. Ловци јахачи носе таквог орла на руци, која је заштићена чврстом кожном рукавицом, да је орао не би озледио оштрим канџама. На седлу јахачи имају нарочите ручице на које наслоне руку са орлом, јер је орао тежак. Орлу је пребачена преко главе кожна капица, да не обраћа пажњу ни на шта успут. Кад види плен, — антилопу, дивљу овцу, козу, лисицу, па и вука, ■ ловац скида са орлове главе ту капу и пушта га за пленом. Тако извежбани орлови врло се много цене и вреде три до четири коња. Орлово перо служи код Индијанаца као особито одликовање за јуначка дела. И наши планинци се радо ките орловим перима. У друштву са сурим орлом, у овом кавезу, живе његови мање популарни рођаци: Орао кликтавац (храни се највише штетним инсектима и мишевима, прави гнезда на торњевима); орао рибар или белорепан (живи крај већих река, — има га доста и у Подунављу, — крај мора и језера и храни се радо рибом — доња страна прстију му је као турпија, да може задржати и најљигавију рибу). Правих соколова (сиви соко) нема још у Зоолошкој башти.