Opštinske novine

Син капетана Петрови&а

771

тек у другој, или трећој генерацији ући у „велики'' живот. Заузима доста велики простор, иако није највећи београдски кварт. Улице су се по том просгору распевале десво и лезо шарајући га као неки фантастични вез. Горди се наш кварт тим што се у њему на завршетку лепе Светосавске улице подиже један од највећих храмова у целсј нашој држави, храм св. Саве, али и тим што је у називима његових улица исписана такорећи цела историја нашег Првог и Другог устанка. Тако је једна од тих улица добила и име ,,Баба Вишња", јер се тако звала мајка вође другог устанка, кнеза Милоша Обреновића. О њој се не зна много. У доба кад је живела ова добра, а сигурно и храбра жена, јер су онда само такви људи и жене могли живети, мало се ко бринуо о писању ксторије. Историја је тад била на врелу и стварала се. Гора је кућа јунака, оружје пушка, а не перо и хартија, па тако и о Баба Вишњи није остало много забележено, осим то да је два пута била удата, први пут у нахији рудничкој, у селу Брусници за Обрена, с којим је родила два сина: Милана и Јакова и кћер Стану, а онда, кад је обудовила, удала се у село Добрињу у нахију ужичку за Теодора Михајловића, с којим је родила Милоша и још два брата његова: Јована и Јеврема. Била је сиромашна. Своју прву децу није могла собом повести, па и онда кад су сами к њој дошли, није их могла примити, већ су морали ступити у службу, као што је случај био и с кнезом Милошом у млађим годинама... Ево, име баш ове жене носи наша улица. Скромна, тиха и мирна, она је у себи имала нешто господствено и патријархално у исто време. Али је без сумњв у целој улици била најпривлачнија кућа број седамнаест, не само за то што је већ сама та кућа по себи врло удобно и лепо изгледала са својим великим прозорима поређаним у фронту једне лепе једностпратнице^, и због особито лепе баште која се протезала до на саму улицу, већ нарочито због двеју прекрасних липа, једне старије и једне млађе, којима се башта завршавала и које су не само делимично скривале ову лепу кућу, већ и благо сенчиле целу улицу. И ето сад немир, који је захватио целу Баба Вишњину улицу, захватио је и кућу број седамнаест, иако би се свак заклео да ће се пре цела улица срушити, него ли на овоме месту што изменити. А да ће заиста доћи до те промене, то су сви схватили и поверовали тек онда кад су ударци одјекнули по старим липама, поносу становника Баба Виш т1 -ине улице... Ту сечу гледало је и двоје деце. Плав, висок дечак од шеснаест година и девојчица нешто млађа од њега. Такођер плава и висока, иако мања од дечака. Дан је био суморан, дувала је кошава и с времена на време дизала по улици облаке прашине.

Сваки ударац који је падао по старим липама, узбуђивао је све више и више дечака и девојчицу. Као на неку даћу, искупила се цела улица. Старе жене које су скоро с овим липама век провеле, биле младе и лепе онда кад су липе тек добијале прве чврсте гране, хтеле су да свака добије бар по једну гранчицу; деца, начичкана по плоту сулротне куће, сваки пут како би одјекнуо који јачи ударац и пала по која већа грана са шумом и треском на припремљену грађу за зидање нове куће, због ксје се све ово догађало, уззикавала су и пљескала рукама.

„Ту сечу гледало је и двоје деце ..

Није прошло ни пола сата, а већ је све грање, пуно сочног зеленог лишћа, лежало на земљи. Што је маље остајало грана на дрвету, то су лепа лица плавокссог дечака и плавокосе девојчице била све тужнија. У самој ствари слика је и била веома жалосна. Старе липе, — које су се одржале преко сурове зиме и целу зиму сневале како ће доћи пролеће и окитити их новим зеленим лишћем, како ће у њиховим крунама птице опет градити своја гнезда и међу њиховиМ грањем певати, — сад су биле изненађене овом немилом судбином која је прекинула њихов сан и пресекла њихове наде у корену... Кад је све грање било сасечено и од једве и од друге липе остали су само патрљци. Раскошни украс дрвета није више постојао. Девојчици је изгледало као да су се липе претвориле у монахиње. Сасечено грање чинило јој се као коса искушенице одрезана оштрим маказама у часу пострига.