Opštinske novine

5*

Слике из београдског робовања

781

поткажу по неку Српкињу која се доцкијз „увукла у ред". Редар шетка, и тек ухзати понеку за рукав, и избаци из реда. Жета плаче, не сме да каже да је дошла на место своје кћери. Гледају наши малишани, стежу песнице, светили би се за неправду, која нам се чини, али како? Једна Маџарица добила је од неког војника пун литар шпиритуса. Дечаци се очима договорише и завера је била готова. После извесног времена само легоше на ред. Ред се заталаса, занија, Маџарица посрну и — трас! Код кога се нађе оруЖје биће смакнут — Крв није вода Ивица и Брана учили су \ разред основне школе. Били су добри другови и суседи. Више пута Брана је одбио позив да иде код њега на „јаузну" и молио је, да га и не позива. „Знам, Брано, ти мрзиш моје родитеље'', рече једнога дана плачни1М гласом Ивица. ,,Не мрзим њих, али ето, мрзлм овај проклети рат, мрзим ове ваше жандаре што кундаком бију и муче жене и децу. Ето, кажи ако си ми друг, је ли то лепо? Да могу све б;и их смождио". „Заиста, није лепо" рече Ивица, „и моја мама увек говори тати: „што не оставит)е овај сиоомашни свет на миру, већ ћете му и душу узети. И моја мама мрзи рат, јер знаш, она је Далматинка". „Далматинка? Да кажем мојој мами, и она ће се обрадовати". „А, то није слободно" рече Ивица поплашено, то се сад не сме знати. Него знаш шта Брако, имам нешто да ти кажем, али то не сме нико знати. Ни твоја мама, знаш, јер то се не сме говорити". „А шта? је ли страшно?" „Па..." отеже Ивица, ,,,за некога јесте. Знаш, синоћ су официри код нас разговарали кад сам ја отишао у кревет, да ће опет вршити претрес по сриским кућама, па код кога нађу оружје, биће смакнут ". „А шта је то, биће смакнут?" — упита Брана бојажљиво. „Па то је, биће обешен или стрељан". Брана скочи, пребледе, загрли Ивицу и поче плакати. „Ивице, спаси нас, моја јадна мама пропашће, шта ћу ја без ње". Ивица се уплашио па једва проговори: „Шта, Брано, значи да и ви имате оружје у кући?" „Да, имамо, али то је старо, дедино још из турскога рата, па смо чували за успомеиу". „Не, то се не сме чувати" рече Ивица важно, „мора се где било сакрити". „Али где, где? Макар где да сакријемо, наћи ће га", очајава мали Брана.

Ивица неко време размишља, а онда се обазре свуда по башти па весело, али тихо рече: „Зави га у штогод, па кети код нас под ону вишњу, па се ништа не брини". Брана занемео од чуда, а друг му запушио уста руком. „Ћути, даље је моја ствар"... Извршен је претрес у Браниној кући, и наравно није нађено ништа. Сутрадан у школи опет су заједно. Слишавају се, а згодном приликом Ивица рече: „Слушај, Брано, тата је синоћ казао мами: —- Не ваља ништа —, а то значи, друже мој:, да Србима иде добро, и да ћемо се ми скоро растати". Брана га снажно загрли, али га Ивица опомену да ћути и продужи: „Кад ми одемо, а ти иди на таван наше куће, тамо, у шаторском платну, увијено је твоје оружје". Ноћни кудук Београд је у ноћи био мртав само за нас, грађане; у ствари, најживљи и најважнији рад наших непријатеља био је ноћу: рад птица грабљивица и нечисте савести. Нема дана кад не осване по која радња опљачкана или кућа испражњена. Лупа тешко натоварених камиона и кола чула се по целу ноћ. То је вршен транспорт опљачканих ствари. Грађанство је врло лако разликовало та теретна кола од оних која су доносила рањенике. Још су нешто наши непријатељи радили ноћу што грађанство апсолутно није смело знати. То је тај страшни ноћни кулук 9 о коме се није смело говорити, по цену живота, али је ипак сваки знао, да тај кулук постоји, и да су кулучари обично дечаци, који су, под страшном претњом, морали ћутати. Али један несрећни дечко није ћутао, јер је од страха и грозе нервно оболео. У моментима наступа правдао се свакоме кога би срео, говорећи: „Је л те, госпођо, нисам ја крив? Они су их донели колима, а ми смо их бацали у раку. У једну велику раку." Онда јадник поче да дрхти целим телом и окрећући се на све стране, продужавао је плачним гласом: „Нисам ја крив, верујте. Коса јој је била дугачка, тело млитаво и још топло... а ја и мој друг бацили смо је са другим мртвацима... Верујте, очи су јој биле укочене и отворене... Мене је гледала... А ја нисам ништа крив. И моја мајка каже да ја нисам крив". Тада јадник почне да јури улицом, као да га когод гони. Убрзо тај је младић уклоњен из Београда. Где? То само они знају. (Наставиће се) Даринка Ћосић