Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

507

Ствар се затим мало протезала у нашем министарству, док није лично сам председник Владе Никола Пашић, упутио под Пов. № 407 од 11 марта 1905 године Министру Народне Привреде писмо 10ве садржине (на коме је стајало три пута подвучено „врло хитно"): „У вези са мојим писмом Пов. № 372 од 7 ов. мес. част ми је, Господине Министре, саопштити Вам да ме је данас депешом молио Краљ. Генерални Конзул у Будим-Пешти, а на захтев угарског министарства земљорадње, да се госп. Михаило Петровић, наш делегат за потпис конвенције о риболову, што пре упути! у Будим-Пешту. Извештавајући Вас о томе, част ми је молити Вас, Господине Министре, да ме изволите известити кад ће се госп. Петровић кренути за Будим-Пешту и обратити Вам пажњу да је потребно да тамо што пре оде, пошто је ствар хитна у толико што угарски делегат госп. Кристинковић мора крајем овога месеца отићи у Берлин." Никола П. Пашић Убрзо затим конвенција је била потписана, изнесена под Народну Скупштину, од ове усвојена је у потпуности, обнародована у „Српским Новинама" и одмах је ступила на снагу, па је трајала све до светског рата. Рибодовна конвенција са Румунијом Као и у случају конвенције са АустроУгарском, први покушај за споразум, учињен 1902 године на тражење румунске Владе, није успео. Под 10. јан. 1902 г. писац ових редова добио је од начелника оделења за пољску привреду и ветеринарство у Министарству Народне Привреде писмо којим се моли да тога дана по подне дође у министарство, где ће се одржати први састанак српских и румунских делегата за преговоре о риболовној конвенцији са Румунијом. Делегати су били 1° од српске стране професори Велике школе: Михаило Петровић (за практично рибарство), Живојин Ђорђевић (за научно рибарство) и Слободан Јовановић (за правна питања); 2° од румунске стране: румунски посланик при нашем Двору Маврокордато и генерални инспектор риболова Др. Грегор Антипа. Спорне тачке су биле: заграђивање риболовних ритова и употреба „пампурских струкова", једнога од најштетнијих риболовних алата, који рањавају масу најбоље рибе, хватајући само понеку од тако рањених риба. За наше рибарство забрана заграђивања ритова могла је и не узимати се у обзир, јер ми таквих ритова нисмо ни имали. Али за румунско рибарство питање је од великог значаја, јер је водоплавна област румунског Дунава пуна непрегледних ритова („лапова") у које дунавска риба улази ради мрестења и исхране и које закупци заграђују километарским поплетима од барске трске, спречавајући риби по-

вратак у речно корито. Што се тиче пампурских струкова, они се употребљавају и у нашем Дунаву, али за румунске рибаре то је главни алат за лов крупне рибе. При преговорима који су вођени између српских и румунских делегата, наши су делегати тражили забрану заграђивања ритова и забрану употребе пампурских струкова, допуштајући изузетак само за велике морунске струкове (такуме), којем се лови специјално моруна, пошто је њу скоро немогуће хватати другим допуштеним рибарским алатима. Румунски делегати, наводећи да румунско рибарство има од ритова и поменуте врсте струкова милионске годишње приходе, нису пристајали на захтеве наших делегата и преговори нису могли довести до пројекта конвенције који би се могао обострано усвојити. Ствар је била одложена, па је поново покренута тек 1907 године. Тога пута, на изричан захтев српске Владе да наши делегати мало и попусте у својим тражењима и да се пројекат конвенције што пре изради, ствар је била окончана. Пројекат је израђен и обострано усвојен, па га је наша Народна Скупштина, сазвала у редован сазив за 1908 годину, на своме XXX састанку од 22 јануара 1908 године у потпуности усвојила. Конвенција је обнародована у „Српским Новинама" од 5 фебруара 1909 године у облику закона и била је оваквог облика: „Закон конвенције о заштити и експлоатацији риболова, закључен између Краљевина Србије и Румуније који гласи:" „Њ. В. Краљ Србије и Њ. В. Краљ Румуније, налазећи за корисно закључити конвенцију за одређивање једнаких мера које се имају предузети ради заштите и експлоатације риболова у ономе делу Дунава што чини границу између Србије и Румуније, наименовали су у томе циљу за своје пуномоћнике:" „РБ. В. Краљ Србије: Господина Др. Михаила Петровића професора Универзитета и т. д." „Њ. В. Краљ Румуније: Господина Др. Грегора Антипу начелника Министарства Индустрије, Трговине и Добара и т. д." који, пошто су показали своја пуномоћија и нашли их у исправној и уобичајеној форми, сагласили су се у овоме што следује": „Члан 1. За риболов на ономе делу Дунава што чини границу између Србије и Румуније важиће ове одредбе": „Члан 2. Забрањено је употребљавати риболовне справе — пређе — ма од каквих материјала оне биле, чија би окца, мерела пошто је пређа већ била у води, имала стране краће од 4 сантиметара. Код алова, и то за онај део пређе од кога је састављена аловска кеса, дужина стране окца може се свести на 2Уг сантиметара." Код пређа што служе за хватање дунавске харинге дужина стране окца може се свести на 3 см. Пређе што служе искљу-