Opštinske novine

30

Београдске општинске новине

Риста Вукановић реорганизовали стару Кутликову „Уметничко-занатску школу", и то објавили у дневним листовима, Живорадов отац се одмах, телеграфски, обратио свом познанику вајару Ђоки Јовановићу, који је био управитељ те школе, с питањем да ли би могао да прими за ученика његовог сина, коме је тек 12 година, и који је управо завршио основну школу. На велику радост малог Живорада, као и целе фамилије Настасијевић, одговор је стигао већ сутрадан, — и то позитиван. Још исти дан почело је спремање за пут, а након неколико дана Живорад је био у Београду. У Уметничкој школи Живорад је био најмлађи ученик, али, иако ј.е између њега и осталих ученика била велика разлика у годинама, — многи су имали већ бркове и браде, — они су га ипак најприправније примили у своје друштво сматрајући га себи равним. Ту су се затекли: Коста Милићевић, Миодраг Петровић, Милош Голубовић, Стаменко Ђурђевић, Милутин Росић, Коста Јосиповић, Шаца Лазаревић, Живојин Лукић, Ана Маринковић и још неки мање познати. Другарски односи који су се тада развили, међу онима који су још живи, трају углавном и данас, а идејно су повезани у „Лади". Интересантно је да се годину две по упису у Уметничку школу, Живорад, који је још од најранијег детињства показивао наклоности према музици, — уписао и у „Музичку школу", која је тада била под управом Стевана Мокрањца.. Ту је учио флауту и у томе стекао солидно техничко знање; али главни интерес му је увек био управљен према сликарству. Од свих његових тадањих другова, најприсније пријатељство га је везало уз Косту Милићевића, иако је, као што већ рекох, Живорад био најмлађи, а Коста најстарији ђак Уметничке школе. Уркос томе што је између њих била толика разлика у годинама, — око петнаест, — по чему би се могло закључити да је између њих владао однос учитеља и дисципулуса, — ипак, Живорад се и данас тога живо сећа, међу њима је владао прави другарски однос. Неко време су заједно становали, заједно се хранили и заједно одлазили на рад у природу. Милићевић, који је у то врем:3 имао већ лепу плаву браду и уживао глас одличног мајстора, и у то доба радио своје најбоље ствари, толико је заволео свог младог друга, да су их стално виђали заједно.* За тај однос је веома карактеристична следећа анегдота, коју ми је испричао сам 1 Живорад. Једног лепог летњег дана кад су њих двојица шетали Кнез Михаиловом улицом, срели су велику и трагичну фигуру српске поезије Петковића-Диса. Коста, који је био веома рас-

* Из тог времена се сачувала једна одличн,а Милићевићева слика, портрет Живорада Настасијевића.

Живорад Настасијевић: Мој брат Момчило. (Уље)

положен, претставио је свог колегу ^као свог сина. „Сине, ово је Дис, песник, — а ово је мој син.'' Дис се запањио, јер је Косту познавао годинама, и није ништа знао о томе да овај има већ тако великог сина. Али како их је доцније увек виђао заједно, он је тој шали веровао преко пола године, све док за њу није сазнао. Још у то доба на ђачким изложбама Живорад Настасијевић постиже релативно лепе успехе. Нзегове радове запажају и о њима се похвално изражавају тадањи српски ликовни критичари: Милутин Бојић, д-р Божа Николајевић, д-р Каменко Суботић и други. Настасијевићеви радови из тог доба, махом портрети и пејзажи, носе већ доста изразит лични акценат из кога се може осетити доцнији његов развој. Наравно да је највећи део тих радова пропао, углавном за време ратова, али се ипак сачувао известан број у веома богатој и лепо комплетираној колекцији проф. Мила Павловића. 1913 г. Живорад Настасијевић апсолвира Уметничку школу и одлази у Минхен, који је у то доба још увек био привлачна тачка за многе игладе српске уметнике, иако је већ и Париз увелико почињао да привлачи пажњу младих нараштаја. Ту ступа прво у приватну академију проф. Хајм^ана, али је већ након кратког времена напушта и прелази у класу проф. Гребера на државној Академији, у којој су се већ налазили Васа Поморишац, Миодраг Петровић и Вилко Гецан. Показујући много смисла за цртеж и форму, Настасијевић, под