Opštinske novine

Сликар Живорад Настасијевик

водством тог искусног педагога, продубљује и стиче сигурност потеза, што ће доцније постати главна карактеристика његове уметности. Међутим, тако лепо започете студије биле су му, као и многима другима, пометене мобилизацијом 1914 год. На глас о мобилизацији, са дванаест својих другова Срба студената, међу којима је био и познати дечји песник Чика-Андра (Франићевић), Настасијевић напушта Минхен и преко Варшаве и Одесе, Дунавом, одлази за Неготин, а одатле у Скопље, где ступа у чувени ђачки батаљон, у којем се већ скупила читава млада српска интелигенција. То су оних „1300 каплара", о којима је пре кратког времена објавио књигу инж. М. Јањушевић, а који су током читавог прошлог светског рата давали читав низ хероја који исписаше најлепше странице последње српске Голготе. По двомесечној ратној, — скраћеној, обуци, тих 1300 младића произведени су за капларе, распоређени по бојним јединицама, одмах затим, сутрадан, произведени за поднареднике и уз свирку и песму, у највећем младеначком заносу, упућени на фронт. Живорад Настасијевић је додељен у II „гвоздени" пук у саставу армије војводе Степе Степановића, за водника. То је онај наславнији пук свих савезничких војсака прошлог светског рата, који је по томе и добио своје име: „гвоздени." С тим пуком Настасијевић суделује у свим његовим, у литератури већ довољно познатим', легендарним подвизима; — у првом реду у Колубарској бици. Као војник, Настасијевић је увек био у првим борачким редовима, небројено пута се излажући животној опасности; гледао је своје најближе другове како падају као снопље под кишом непријатељских куршума, али је ипак из тог пакла извукао живу главу, — и на прсима „Обилића", медаљу за храброст. Али за нас је овде важније да нагласимо да је он кроз сво то време, — као и многи његови другови по струци, сликари, — све сло-

Живорад Настасијевић: Мотив из околине Куманова. (Уље)

бодно време између битака испуњавао интензивним сликарским радом; скипирањем интересантних момената, карактеристичних типова и покрета. Н>егов во'"нички ранац био је пун таквих скица, које је носио собом све до албанских гудура, где оне нађоше свој гроб, јер је голи шивот био ипак изнад свега осталог. После Колубарске битке, која се, како је познато, свршила неслућеном победом сопског оружта и изгоном Аустријанаца из Србије, II гвоздени пук те биваковао у Младеновцу, и за то време Живорад Настасијевић, заузимањем свог команданта, пуковника Димитрија Милића (погинуо на Солунском фронту), добш,а у селу једну лепу сеоску собу, одмах поред штаба пука, где је себи инсталиоао свој атеље. Шта више, упркос ратног стања, његов командант га са специ;алном доззолом пушта чак у Београд, да тамо набави ссби сав потребан сликаоски материтал. У том атељеу Настасијевић, иако није бно офицителни ратни сликар, има све могућности да се сав поеда свом делу, — и он ту израђује мноштво ратних скица и студија за велике композиције, у намери да их после рата изоади. Али, наравно, тај сређени оад, у тим приликама, није могао дуго потрајати. Пред Ускос 1915 год. бугарске комите нападну крај Струмице, на самом спавању, логор сопских регрута и покољу их преко четири стотине. Због тога, хитном наредбом Врховне команде, II гвоздени пук' буде одређен да уништи те комите, и он кренз још исте иоћи. С тиме те уједно бчо завршен и Настасијевићев сликарски рад у Младеновцу и ликвидиран, на брзу руку, његов атеље. Један део слика, које је ту начинио, спаковао је у свој ранац, а оно што ту није стало преузео је на своју бриту сам командант пука. И те слике су идуће јесени пропале у непроходним гудурама албанских кланаца. Једна од тих пропалих скица Живооаду Настасијевићу се нарочито усекла у сећање. Она је претстављала опело над око двеста његових погинулих другова из пука, међу којима се налазио и већи број личних пријатеља: многима од њих он је скицирао лик који им се задржао на лицу у мом^енту смрти. Над њиховом заједничком раком стајали су командант пука, с очима пуним 1 суза и војничком шапком у руци, и пуковски пом Милован, са епитрахиљом преко војничког шињела и отвореним јеванђељем у руци. У позадини Врапчевог Брда, на којем се одигравала та тужна сцена, назирале су се у тами силуете осталих славних и крвљу натопљених брда рудничких планина, а над читавом композицијом, у вечерњем сумраку, доминирао је тужни дах неумољиве смрти. Међутим, док је II гвоздени пук стигао, на сам Ускрс, у Велес, бугарске комите су се већ пребациле преко границз, и пук, необављена посла, продужава за Штип. Један ба-