Opštinske novine

34

Београдске општинске новине

но примљен." („Новости", 7 нов. 1927 г.); други (у „Политици", 20 нов.) изражава наду да „наше црквено сликарство, које је скоро потпуно занемарено, може видети велике користи од г. Настасијевића." — а трећи (у „Времену", 8 нов.) пише следеће: „Фреске су рађене оним старим занооом, који се видео на толиким црквеним 1 и манастирским зидовима у давна времена. Већ тај занос може да послужи као једно мерило, којим ће се искреност претопити и слити у похвално, јер ти побожни ликови одају мајстора, који је и у овом материјалу остао довољно пластичан, изразит, убедљив и технички дотеран." Сликар Васа Поморишац, који и сам има слична уметничка схватања као и Настасијевић, констатовао је тада веома исправно: „Потребно је само великих зидних површина, па да Настасијевић потпуно манифестује сгбе и на пољу монументалног сликарства, као што се је потпуно афирмисао на — тако да назовем камерном сликарству." Та прилика се Настасијевићу пружила веома брзо, већ идуће године. Те, 1928 г-од., Настасијевић израђује своје прве велике фреске и то у новосаграђеном Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" на Малом Калемегдану. То су оних седам, посетиоцима тог павиљона добро познатих, алегориских фигуралних композиција које претстављају разне гране уметности. С тим фрескам:а он постиже веома леп успех, тако да одмах по томе добија у израду 6 фресака у преуређеној и проширеној згради Спштине града Београда, у Узун Мирковој улици, у дворани за седнице Градског већа. Од шгст израђених фргсака једна претставља стару Београдску тврђазу, конпонозану по једној средњевековној литографији, друга алегорију Београда, а остале четири карактеристичне мотизе старог Београда — Скадарлију, Дорћол, Савамалу и Варош-капију. Тим поводом „Политика" у свом броју од 15 децембра 1928 г., у приказу тих фресака, констатује следеће: „Фреска је поред архитектуре онај род уметности у коме ми имамо давнашњу и одређену традицују. Па ипак, врло мали број уметника усуђивао се да обнови ту уметност, која изискује велики труд и вештину која се тешко постиже. Међу савременим сликарима једини Настасијевић гаји фреску и може се рећи да је он за мали број година по>стигао у томе виртуозност средњевековних мајстора." Од тога доба Настасијевић највећи део својих, не малих, способности посвећује фрески и већ 1930 год. добија израду фреско иконостаса у седамнаест фрески у цркви у Крупњу. Тек ту он налази могућности да се у потпуности изрази. Религиозна фреска постаје највишим дометом до којег ое довинуо Настасијевићев таленат, Већ идуће, 1931 г. он ради девет великих фресака, у успенској цркви у

Живорад Настасијевић: Свети Архангел Гаврило (Фреска) Панчеву, чиме постиже заиста, код нас, редак успех. О тим фрескама се пишу читаве опсежне студије и многи наши листови их репродукују. 1932 г. израђује иконостас у фресци у цркви „Богородичиног покрова" у Београду (у Кајмакчаланској ул.). 1933 г. израдио је по две велике фреске у Народној банци у Скопљу и историској Самодрежи цркви на Косову, а 1938 г. једну 9 м'"' велику фреску у спомен капели на Зебрњаку код Куманова. Осим побројаних религиозних композиција у фрески, Настасијевић је живописао — алфреско — и девет капела на београдском гробљу. То су капеле фамилија: Савић, Зарић, Младеновић, Банић, Томић, Јаћимовић, Сибиновић, Матић и Памовић. Неколико мањих капела је живописао и у унутрашњости. Већи број Настасијевићевих фресака, — делимично у преносним рамовима, а делимично на зидовима, — налази се и у разним приватним колекцијама, углавном у Београду. Овде ћемо споменути само две, и то ону много репродзасовану „Јеоен", која се налази у вили директора Павловића у Крунској улици, и фигуралну композицију „Купачице" у вили д-р Јанковића на Вождовцу. Осим до сада наведених радова, Настасијевић је, како сам рачуна, до данас израдио, што уљем што темпером, око 20 великих фи-