Opštinske novine

Сликар Живорад Настасијевик

33

оном неописивом победничком одушевљењу Париз је те слике примио најодушевљеније, и та се изложба, по томе, може да уброји међу несумњиво најуспелије наше изложбе на страни. Том приликом су, међу делима осталих сликара, била запажена и похваљена и дела Живорада Настасијевића. Исте, 1919 год. Настасијевић учествује на изложби једне групе ратних сликара у Београду, са тридесетак својих слика рађених у Солуну. Та изложба, која је била прва послератна изложба у Београду, имала је огромног успеха, јер су се бивши ратници управо отимали да дођу до тих дела, која су за њих претстављала најлепше успомене из најтежих дана живота. После те изложбе Настасијевић одлази у Париз где ступа у академију ,,Д' ла гранд Шомије", где остаје све до краја 1921 год., кад се враћа у Београд, где од тога доба живи стално — као слободан уметник. —о^До данас, Живорад Настасијевић је имао пет својих колективних изложаба. 1923 г. Настасијевић је приредио своју прву колективну изложбу у великој дворани Основне школе код Саборне цркве. Поред портрета и фигуралних композиција, на тој изложби су били заступљени претежно београдски мотиви. Један критичар из тог доба, пишући о тој изложби, написао је и ове инте-

Живорад Настасијевић: Свети Архангел Михаило (Икона уљем)

ресантне ретке: „Прошавши кроз Париз, да би одмах стао на раскрсницу нових путева у уметности, он не иде ни за ким 1 и ако има људи који му личе. Да се ослободи уплива од оних од којих је научио шта је слика, открио је један нови пејзаж београдски. И ту је он сам. Сви остали који су хтели да тај пејзаж даду, нису успели да га тако уоквире, вежу, изнесу пред гледаоце као он. Он га је први пронашао и сигурно ће га још боље наставити." (Женски покрет, септ. 1923 год.). Већ идуће, 1924 г., он, — у заједници с тада већ реномираним сликарима: Јованом Бијелићем, Петром Добровићем — и Сибом Миличићем, приређује у Загребу своју доугу колективну изложбу. И на тој изложби Настасијевић излаже углавном пејзаже и мотиве из Београда и Париза. Као и остала тројица излагача, и Настасијевић постиже и код загребачке публике и код загребачке критике веома леп успех. Један критичар је тада за њега написао: ,,У сликама до крајности је наглашен суморни штимунг. Јасно исписива разне цимере по кућама и крововима. Све празно без живога створа, као да тишинама поред поред затворених врата и прозора пролази тек умјетникова осјетљива душа. Настасијевићев кист је прецизан и сигуран, на сликама нема ничега сувишног и мањкавог." — А један други критичар је запазио следеће: „Настасијевић је млад и обећаје много. Хотимично монотон у боји, он даје у сликама неку масивност, дискретним средствима, што показује да се развија у озбиљног и доброг умјетника." Трећа Настасијевићева колективна изложба била је 1925 год. у заједници са познатим графичаром Љубом Ивановићем. На тој изложби Настасијевић је изложио искључиво своје графичке радове и то фигуралне композиције, београдске мотиве, портрете и — први пут, — нацрте за велике религиозне композиције. Критика и овог пута веома похвално пише # о Настасијевићу и констатује да је он предестиниран за религиозну мистику коју би требало да ради у великим димензијама и то алфреско. Своју четврту колективну изложбу Настасијевић је приредио 1926 год. Ту је, према тадањим 1 приликама, учинио већ један веома леп корак унапред, особито у погледу линија, које —су му постале још гипкије и топлије. Пажњу критике привлаче његови портрети, пуни благе преподобности, управо неког анђеоског мира. Крајем 1927 год. Настасијевић приређује своју пету и до сада последњу колективну изложбу, на којој први пут јавно излаже своје фреске, Овде треба нагласити да у то доба код нас нико није ни помишљао да ради фреске и да се тај Настасијевићев први, веома успели, покушај може сматрати почетком почетка обнове нашег славног средњевековног фреско-сликарства. Један критичар тај догађај назива чак „препадом, који је симпатич-

5