Osnovi fiziologije

100 РАВМЕНЕ МАТЕРИЈЕ

да и крв, која је у ствари једно ткиво, троши извесну количину кисеоника коју потребују њени ћелијски елементи: црвена и бела зрнца и крвне плочице; али према количини преношенога кисеоника, утрошена је количина незнатна, као што је мала количина угља што изгори локомотива према терету угља што може превући. Сагоревања која кисеоник одржава у организму врше се дакле у крилу самога живота, у унутрашњости ћелија.

На основу којих се чињеница може то тврдити 7.

докази да Пре свега крв нема моћ да оксидује разна тела: у додиру агоре- а 1 вања не крви разна тела која у организму иначе брзо сагоревају, соли

збивају у крви.

Размена

гасова из-

међу крви и ткива.

млечне и сирћетне киселине на пример, остају непромењена. Пролази ли пак крв на вештачки начин кроз какав свеж орган, јетра, мишићи и др., који је тек издвојен из живога организма, тада се посматрају оксидовања на разним телима која се налазе у тој крви. Затим, успело се да се у жабе замени сва крв сланим раствором од 0,759, Ма СТ и констатовало се једа у атмосфери чистога кисеоника та животиња троши кисеоника а производи угљендиоксида у истим количинама као и нормална жаба; међутим та оксидовања нису се збивала у крви, пошто је животиња није имала. Најзад у једноћелијских организама оксидовања се очевидно врше у унутрашњости ћелије.

Процес оксидовања у ткивима може се на следећи начин оком пратити. Убризга ли се у крв једној животињи раствор метиленског плаветнила, тада се ово обојено тело распе по свим ткивима, али у убијене животиње ткива немају ни трага обојености метиленским плаветнилом, а то стога што је то обојено тело редуковано у ткивима која му одузимају кисеоник, а редуковано метиленско плаветнило безбојно је; остану ли ткива неко време на ваздуху, тада у изобиљу кисеоника појављује се плава боја.

Из горњих и других чињеница не може се данас више сумњати у то да се процеси оксидовања у живих бића врше у унутрашњости Ћелија у крилу живе материје. Крв је носилац али није чинилац оксидовања. Појаве оксидовања налазе се гдегод је живота, животињскога или биљнога, независно од тога да ли организам има крви и унутрашњу средину уопште.

Кисеоник продире дакле кроз капиларе у ткива. Тај се прелаз без сумње врши на основу разлике напона тога гаса у крви и у ћелијама. Ћелија троши непрекидно кисеоник, и напон тога гаса у њој тежи ка нули. Артерска крв, међутим, садржи велике количине тога гаса под нешто слабијим напоном него у атмосфери. Дође ли та крв у додир ткива, у којима напон кисеони-