Osnovi fiziologije

МЕТАБОЛИЗАМ. 109.

шећеру припадају важне физиолошке улоге. Одабрани шећер који врши те улоге јесте гликоза. Видели смо да су у цреву апсорбоване поред гликозе и друге хексозе, фруктоза и галактоза. Међутим, из тих разних моносахарида постаје један исти гликоген, који хидролизом даје само гликозу, тако да се може претпоставити, да у нормалној исхрани само гликоза долази у обзир међу шећерима који могу бити храна ћелија организмових. Шећер, који је, као што рекосмо, редовни састојак крви, јесте гликоза. Људска крв садржи 1—1,5 грама ) шећера на литар. ки Гликогенска функција не припада само јетри, јер се гли-Тликоген. коген налази у свима органима, а нарочито у мишићима. Кад“ чи“ се има на уму да мишићи за производњу рада троше нарочито — а можда и искључиво — шећер, онда је јасна важност њихове гликогенске функције, јер њоме имају у себи на стоваришту своје гориво у облику гликогенске резерве коју могу мобилисати кад се потреба укаже. О даљој судбини шећера у организму знамо поуздано само Јана то, да сагорева потпуно, дајући воду и угљендиоксид. Нема сумње, да се шећер не претвара одједном у те крајње чланове. Између њих и шећера морају постојати разни посредни производи. Али Се [претвара о њима не зна готово ништа поуздано. Једино се зна да се млечна „ме У елра иселина налази мећу њима. Напоменимо да у крви постоји 7 у масти. ферменат који разорава крвну гликозу; та се појава, названа гликолиза, посматра кад се крв бави у једном суду изван организма: крвни шећер тада брзо нестаје. Да ли тај гликолитични ферменат игра какву улогу у промету шећера у организму, није познато. Шећер, уместо да сагори као такав у организму, може поћи“ Х и другим путем: може се претворити у масти. ји Свако зна, да се човек особито гоји храном која, као хлеб МЕ У и теста, садржи у изобиљу угљених хидрата. Данас је ван сваке а сумње утврђено да угљени хидрати могу бити извор масти у организму. То се може на овај начин доказати. Узму се две што сличније животиње, две гуске, на пример, које су се у исто доба излегле и које су на исти начин храњене, После неколико дана гладовања, једна је заклана да би се одредило колико масти садржи. Другој се почне давати храна која садржи много угљених хидрата. Претходном хемијском анализом одреди се састав те хране; тако исто одреди се колико је у току огледа избачено масти у измецима и колико је избачено азота у мокраћи и измецима. Претпоставимо сада да је сва маст коју је животиња апсорбовала у току огледа (т. |. маст хране мање маст "изметака) остала у организму у облику масти, и да су, затим, све белан-