Osnovi fiziologije

114 РАВМЕНЕ МАТЕРИЈЕ

сме извући никакав закључак што се тиче животињскога организма. У шећерној болести (Фјађе(ез теПИи5), организам може лучити огромне количине шећера (гликозе), тако да се тај шећер не може ставити на рачун ни резервних угљених хидрата организма, ни на рачун разорених беланчевина. Количина тих беланчевина одређује се лученим мокраћним азотом. Али, у неким случајевима, може се десити, да тај азот није тачно мерило разорених беланчевина, јер се један део азота тих беланчевина може задржати у организму. :

При дужему гладовању. организам извлачи из својих масних резерва највећи део енергије потребне за производњу мишићнога рада. Ако заиста мишић може задовољити своје потребе једино шећером, тада бисмо имали у томе доказа да се масти претварају у угљене хидрате. Али није строго доказано, већ је само врло вероватно, да мишић може само из шећера извући потребну му хемијску енергију за производњу рада.

(). | УП. Промет беланчевина.

/ „варење | У апарату за варење, у желуцу и цреву, беланчевине превина. ! трпљују дубоке промене. Варење беланчевина отпочиње у желуцу. Пепсин, ферменат желудачнога сока, претвара беланчевине (протеине, желатин...) у албумозе и пептоне. Ти производи желудачнога варења и осталих беланчевина које су промакле утицају желудачнога сока прелазе кроз пилорус у црево. Црево је главно место варења беланчевина. Сокови који сеу њ изливају, панкреасни и цревни, садрже ферменте који су довољни да произведу потпуно варење беланчевина. Отуда, строго узевши, желудац није неопходно потребан за варење тих тела; а, као што видесмо раније, ни угљени хидрати ни ма ти не подлежу утицају желудачнога сока, који не садржи ферменте тих тела. Према томе разумљиво је да се псу може одузети желудац вештом операцијом, а да животиња остане дуго времена у животу без дубљих поремећаја варења, иако је једњак непосредно спојен за црево. Новија истраживања казују, да би желучева улога била пре механичнога реда, у томе смислу што желудачни сок у првоме реду раствара беланчевине, док је његова моћ хидролизе далеко слабија од те моћи растварања; растварајући везивно ткиво мишића, т. |. меса, желудачни сок уситњава храну

и тиме наставља процес отпочет у устима, којим се храна припрема за дејство цревних фермената.

У цреву, беланчевине наилазе на ове ферменте, који утичу на њих: на трипсин панкреаснога сока и наерепсин црев-