Osnovi fiziologije
65
МЕТА БОИЗАМ 5
нога сока. Први од та два фермента пептонизује беланчевине које су промакле дејству желудачнога сока, али у своме деловању иде даље од пепсина: он може да претвори пептоне у абиуретна тела, т. |. да их разреши у разне амино-киселине. Говорећи о ферментима, напоменули смо, да је вероватно да аминокиселине не ослобођава сам трипсин, већ један други ферменат, који би се налазио поред њега у панкреасноме соку. Тај би · ферменат био сличан ерепсину, који се налази у цревноме соку. Ерепсин претвара протеозе и пептоне у амино-киселине а не де-
__лује на праве беланчевине, као што су фибрин, овалбумин итд.
Те беланчевине морају претходно подлећи дејству пепсина или трипсина да би ерепсин могао довршити рушење молекула што су они отпочели. · р
Као што видимо, беланчевине су дуж апарата за варење дубоко деградоване. Сложени молекули протеина поступно су упроштавани и најзад сведени на своје основно градиво, а то су амино-киселине. Док су протеини, који ступају у организам, колоидна тела огромних молекула, која имају своју индивидуалност према своме пореклу, дотле имамо као производе њихова варења тела релативно простих молекула, кристалоидних особина и која сада могу послужити као градиво беланчевинама особеним животињској врсти у чији су промет ступиле.
Данас је непобитно утврђено, да се у апарату за варење беланчевине могу разрешити у амино-киселине, али та чињеница није доказ, да се беланчевине морају упростити до тога ступња, да би могле бити апсорбоване и употребљене. Међутим више чињеница говоре у прилог претварања, највећег дела бар, беланчевина у амино-киселине пре њихова прелаза кроз цревну преграду. Протеозе и пептони кад су убризгани у крв избачени су на бубрег као и протеини. Сва та тела могу произвести разне поремећаје кад су унета у крвоток: на пример, протеозе и пеп- ,,
Њу
Тони смањују крвни притисак, а у исто доба крв губи своју 0с0-).
А оину_ да се згрушава. Амино- киселине пак нестају у организму |
када су _убризгане у крв, и само их мали део прелази у мокраћу_
Затим, организам је подобан задовољити своје потребе азотне хране добивајући ову једино у виду амино-киселина. А Њдегћа! Чеп је хранио пса храном која је садржавала, на место беланчевина, мешавину разних амино-киселина; и животиња је одржала своју азотну равнотежу. Исти је физиолог покушао затим да целокупну храну замени њеним хемијским градивом. Дакле, у томе циљу животиња је храњена мешавином аминокиселина — на место беланчевина, глицерином и масним кисе-
8“