Otadžbina

104

проклет« кам

Он јој се примаче да види, је ли отегда. Чеса?! Помоли објешеиица домаћииа да је слими с чукља за мито, и погоде откупа три дуката, да му их тобож плати кад прода сукно са статива. Слакоми се чоек на дукате у причек, I тер је слими и иусти, по што му се закуне, да му већ не ће зла ни помислити. — Плати лн баба откуп? припита Новак. — Јади је црни знали, ка, су је и знали, лише нас! настави Мијат: Други сељанин каза, да је и он с невоље ходио на пророка чак у Мостар, и по његову свјету довати леперицу, која му је у очи суботе облетивала око свијеће, кад је с кутњом чељађу вечеривао. Опали јој криоца на плам, пак је баци у сметиште. Кад сутра у јутру ево баба Цвијета, рукама о врату, гдје му тражи соли да вида пекотине. И ту јој враг помога'! Згами се домаћин на жут дукат; мјести да је свијету обличи, даде рогуши шаку соли из сланика, по што јој. окине крај од опуте с лијеве ноге, да му већ по кући пе обиграје. — Те су двије дебеле! — опази Новак. — Ч ј г ј да знаш! продуљи Мијат: Пуче баба Цвијета на њих двојицу сваке прегрђене јаде. „Навалисте, рече, на мене ка' на меки пријелаз, али нијесте погодили. Објема су ви матере море и вјештице, па сте наумили да их мојом струком заступите. Свакој су од њих двије изникди вепрови брци. Чињеше да пресуши живи извор под јасеном и да нас побије туча лаии три пут у три суботе; навукоше пуљешке вједогоње да разуре црковни звоник ошмрком, I а прекогорне вукодлаке, да нам род сјевером преотму. Изједоше од мрчанога уштапа до преполовне сриједе, тринаестеро дјеце од сисе, а удавише русане неђеље три младожење, да им се невјесте у црно омотају под вијенцем. Обје се претварају сињастијем јарцем, да даве стоку гдје је спазе напредну; сивијем соколом, да грабе кокоши с ложника и лијега; шаренијем челозопцем да ископају челеу роју; црнијем гавраном злокобником, да пресказују погибије. А та два лажива свједока, што ме праву биједе и