Otadžbina

ДЕНОКРАЦЦЈА

у њојзи. Они истина никада нису могли да докажу, какву баш управо Форму државног устројства сам господ бог прописује, но они су ту увек своје сопствено мишлење подметнули као откривење божије воље, те су онда казали како је наследна монархија по реду прворођења једина сагласна са божијом вољом. Поставивши таким начииом ту Форму државне управе на такав надземни темељ, они су сасвим доследно на томе основу даље зидали, те су казали , како је монархијска власт неко засебно бнће, чије право извире од бога, неразориво и незастариво, коме се никакво људско право не може на супрот ставити. Разуме се да онда такво право и таква власт , која долази с неба, не може подлежати никаквом људском ограничењу ни обвези, мора дакле бити апсолутна. Овако се дакле то божанско право владалачко схватало кроз део средњи век па још и у ирошлом столећу у теорији и у практици. Неизбежне последиде оваквом на божанском постанку основаном апсолутизму морадоше бити такве , да најзад отуда настаде несносно стање по народе, те се ови једном пробудише из мртвила и устајаности, у коју их је апсолутизам увалио био. Тако се у Инглеској подиже народна воља против апсолутизма Стјуарта, који се опираху о своје „божанско право." У тој инглеској револуцијп већ је начело народне суверености изашло на видик у јевропском државном животу. Ј ) Овај пример Инглеске и наука која је отуда истицала имаде дубоког и трајног уплива на књижевност, на интелигенцију па услед тога и на цео јавни дух онога народа на јевропском копну, који беше одређен да још млого сил1 ) То је шеђу осталииа констатовао један од знаменитнјих франд. писада ирошлога века Маћ1у (ОћзегуаШтв зиг 1' <1е Ргапсе)-' „владајућп дом Хановеранскн може у Инглеској само по томе да влада, што је народ слободан и што мисли да има право, да са круном раснолаже. Но кад би краљеви тражили ону исту власт као п Стјуарти и мислилн, да им круна припада по божијој милости, они би тиме сами себе осудпли и признали би, да заузимају место, које им не припада." в. ВисИе, ОевсМсМе <1ег СтИза«011 1п Еп§1апс1 иђегз. V. Аг. Еи§е, I. II. А1>Љ. стр. 206. 207.