Otadžbina

112

дезкжгаццја

није у вис дигне заставу незастаривог народног права на супрот начелу теократсвог апсолутизма. То беше народ Францески. Сад је већ Монтескије почео да изучава инглеске установе и у своие делу „дух закона" постаде правим основачем уиореднога правништва и оне политичке филосоФије, која се може назвати експерименталном (опитном) по превасходству, и која нема ничега заједничког са учењима школе метаФизичке. Он, па онда Тирго,') Болтер и др. постадоше можда нехотице и незнајући браниоцима и умним виновницима демократскога покрета основавши управо ону философију историје, која одбацује она преузношења и хвале, које исторнци и кронисте донде појединима одаваху, и тиме историју ослободи таквога стања, у коме она не беше ништа друго до причање дела појединих политичких и црквених главара и владара. Изнесавши и нагласивши потребу изучавања самог народног живота у извесном политичком и социјаллом стању као гл.авни предмет историјске науке и преставивши само друштво као способно за усавршавање самога себе , они тиме пробудише у народу поуздање у самога себе и своју снагу, а напротив још већма увећаше незадовољство својих савременика са деспотском владавином , под којом изгледаше да не може бити и да нема наде ни за какву поправку ни напредак. Непосредно за поменутим писцима дође Жан Жак Русо, који је баш управо и искључиво ударио па саме политичке основе постојећег друштвеног поретка и тиме постао апостолом и главним преставником нове радикално демократске школе у науци о држави 2 ). Главно његово дело у томе обзиру беше знаменити,, друштвени уговор" ') Што се он спомнње овде, то учинцше његова знаменита два јавна предавања у Сорбонп г. 1750. 2 ) Истиаа Е. А1зои(;, у својој књизи 1.е рго§гез (на стр 69 немачког превода од В. Хелера у Прагу г. 1865) одриче Русову оригиналносг у његовој цолитичкој теоријп те означује некога лротестанског свећеника Жиријена "као правог проналазача, „друштвеног уговора" и аиостола народне суверености.