Otadžbina

ДЕМОВГДЦПЈА

115

Донста дакле Русо није тек пронашао и измислио начело народне суверености, него он га је саио живље и пресудније но ма који политички философ до њега на среду изнео, изнео га са дна политичких институција, где је оно затрпано п скривено лежало. Но друго је сад питање да ли је он ту народну сувереност доиста правилно и добро схватио, да ли није у самом основу своје теорије погрешио и да ли се није- за тим претурио у самој логици свога извођења, те дошао до таквих конзеквенција и закључака, који нити могу да издрже теоријску критику нити могу да се остваре у практици, а да не учине, немогућном ма какву трајну политичку организацију самога друштва, или бар да не доведу у опасност индивидуалну слободу појединца на према апсолутној свемоћности целпне. 0 томе питању беше веома много разговора и претресања међу преставницима новије државне науке, женевски им је пустињак са својом књигом доиста млого носла и муке задао, па и данас још то питање није баш у свима својим појединостима са свим на чисто изведено у науци, говор о појединим тачкама и поставкама русовљеве теорпје још траје, научна акта о томе још нису закључена. Поставивши дакле сагласну вољу свију појединаца, општу вољу (1а уо 1 оп 16 §епега1е) као извор и основу сувереностн. Русо уједно означује ту сувереност као неотуђиву а за тим као апсолутну. Појединац дакле кад ступи у ту тако основану заједнпцу, он тиме самога себе са целом својом лпчношћу и имањем предаје под неограничену врховну власт те опште воље; дакле целина добија апсолутно право над сваким својим појединим чланом. Осим тога та је општа воља неотуђива, она по томе никада не може саму себе везатп нити каквим основним законом пли уставом, нити посебним законом, јер ти закони нису ништа друго до издиви или изразп те воље, по томе могу само дотле важпти, докле п та воља граје, која их је створпла, а одмах падају чим се та воља као извор њихов промени. — Но Русо се није зауставио на овим наведеним закључцима, које .је 8*